Бојан Марић: Година коју нису појели мишеви

уторак, 26 маја, 2020 у 11:34AM

Ништа није неизбежно. Све је неизвесно.

Борислав Пекић

Хапшење владике будимљанско-никшићког Јоаникија и осморице свештеника Српске православне цркве поново је фокус јавности у Србији усмерио ка дискриминаторном положају српског народа и  цркве у Црној Гори. Држање једног од омиљених епископа нашег народа у мемљивој ћелији никшићког казамата предстаља још један гнусан чин клептократског антисрпског режима усмерен  ка даљем току галопирајућег процеса расбрљивања ЦГ. Подгорички режим овим срамотним чином показао је сву своју немоћ и нервозу, суочен са чињеницом да верујући народ никако не може да му опрости усвајање антицивилизацијског Закона о слободи вероисповести, који не познаје правна пракса модерног света, а који има за циљ кидање идентитета древне ЦГ са својом мајком СПЦ и српском традицијом и културом. Паника милогорског режима усложњава се чињеницом да имајући у виду да се ове године одржавају редовни парламентарни избори, постоји озбиљна прилика да грађани пошаљу режим у ропотарницу историје. Нагомилано социо-економско незадовољство, бујање ендемске корупције уз околности да подршку цркви у литијама поред грађана који се декларишу као Срби пружају и национални Црногорци, утиче да диктаторски режим није био пред већим искушењем у својој три деценије дугој бестијалној власти.

Реакција званичног Београда на хапшење владике и свештеника, као и брутално батињање Срба од стране полицијске хунте равна је оној током усвајања срамног Закона о слободи вере. Капитулантска. Уместо реакције каква приличи једној озбиљној држави која по Уставу има обавезу да штити свој народ у региону, на делу имамо кукавички став председника републике оличен у трдњи да „Србија не може да се меша у унутрашња питања ЦГ“. Носилац ордена Светог Саве, највишег црквеног одликовања под окриљем СПЦ, уместо јаких политичких и дипломатских мера усмерених према криминалном подгоричком режиму, наставља да својим улагивачким ставом према свом старијем политичком партнеру Ђукановићу даље понижава Србију и слаби српски етнички корпус у ЦГ. Шта би још требало у погледу шиканирања и обесправљивања Срба да се догоди па да  Вучић и власт у Београду ваљано државнички реагују?

Тврдње да Србија не сме да се меша у унутрашња питања ЦГ делују политички импотентно и бесмислено имајући у виду срамне политичке одлуке подгоричког режима које су оличење директног задирања у наша унутрашња питања, и то одлуке које су у супротности са нашим територијалним интегритетом и суверенитетом. Да ли има горег момента у историји односа двеју држава од штеточинских одлука Миловог режима попут признања лажне државе Косово и гласања за њено чланство у УНЕСКО? Сетимо се само слања представника војске ЦГ на обележавање „Олује“, највећег етничког чишћења у Европи након Другог светског рата. Уколико Србија не предузме одговарајуће политичко-дипломатске мере илузорно је да се очекује побољшање положаја српског народа у ЦГ, поготово у светлу чињенице да милогорски режим настоји да кампањом страха и застрашивања смањи проценат грађана који би се на следећем попису изјаснили као Срби.

Како за време актуелног режима није реално због напред наведених разлога предузимање одговарајућих дипломатско-политичких мера које би утицале да подгорички режим прекине са даљим обесправљивањем Срба, пут ка слободи мора  да се трасира у ЦГ. И то већ ове јесени на редовним изборима победом над антисрпским и антидемократским режимом. Предуслов за то је стварање јаког опозиционог блока, који би уз енергију и дух величанствених литија, као и нагомилано незадовољство грађана клептократском влашћу, отворио пут ка изградњи модерне државе утемељене на концепту владавине права, у оквиру које Срби не би били грађани „другог реда“. Након пада подгоричког режима, демократија би се лакше проширила и на Србију.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар