Бојан Марић: Корона као фактор успоравања глобализације

среда, 6 маја, 2020 у 2:54PM

Иво Андрић, „На Дрини ћуприја“ : „Док болест влада у неком месту, не идите тамо, јер се можете заразити, а ако сте у месту где болест влада, не идите из тог места јер можете заразити друге“.

Четири месеца након утврђивања првих случајева корона вируса у кинеском граду Вухану у провинцији Хубеј, свет се и даље суочава са страшним последицама бујања ове заразе, коју је Светска здравствена организација оквалификовала као светску пандемију.  Последице које ова страшна пошаст оставља за собом неће бити само у медицинском домену, већ ће снажно утицати и на економске, геополитичке и безбедносне процесе на светској позорници. За аналитичаре међународних односа ова криза је утицала да свој истраживачки фокус усмере ка анализи да ли ће се захуктали процес глобализације и даље одвијати несмањеном жестином или ће доћи до његовог успорававања, као и да ли ће доћи до јачања процеса ресуверенизације националних држава, науштрб транснационалних идентитета, као на примеру држава чланица Европске уније.

Другу половину двадесетог века обележио је све већи степен међузависности и повезивања човечанства. Барјактарима процеса глобализације сматрају се на равноправној основи, транснационалне корпорације  и индустријски развијене државе, на првом месту САД.  Сједињеним Државама припада примат у овом процесу, с обзиром на чињеницу да највећи број филијала транснационалних корпорација у другим држава припада управо њима. Управо су снажно заступљене глобализацијске мене довеле до јаке трансмисије вируса, тако да данашња фаза глобализације, коју добитник Пулицерове награде Томас Фридман описује као „Глобализација 3.0“, односно смањење света са малог на сићушни, доводи до околности да је пандемија заступљена од Вухана до Њујорка.

Глобализација, као процес, представља незаустављив стадијум у развоју људске цивилизације, за који британски социолог Ентони Гиденс каже да представља „неминовни и радикални ход модернитета“.  У складу са тим, услед бујања пандемије, никако не бисмо могли да очекујемо њено поништавање, већ одређено успоравање, што историчаре наводи на поређење с периодом након Првог светског рата, који је одликовао пораст национализма и протекционизма, као и формирање крхких међународних институција. За разлику од поменутог периода, након Другог светског рата се под америчким вођством приступило стварање нове међународне политичке и финансијске архитектуре. Обзиром да су Сједињене Државе након Другог светског рата учествовале у светским резервама злата са 40 %  и стварале скоро половину светског БДП-а, неминовно је да су давале тон глобализацијским процесима у поменутом периоду. За динамизирање глобализације у садашњем времену недостаје одлучно вођство, обзиром на изолационистичку доктрину садашње америчке администрације, као и на растуће сино-америчко ривалство, које се рефлектује кроз трговински рат и борбу за светски примат.

Захуктали процес глобализације довео је до тога да су развијене државе запада значајно изместиле своја фабричка постројења у земље са јефтином радном снагом, укључујући и производњу заштитне медицинске опреме и компонената неопходних за производњу медицинских апарата и фармацеутских производа. На тај начин, суочиле су се са несташицом средстава неопходних у борби против пандемије, тако да ће под утицајем ове кризе неминовно доћи до процеса тзв. „ришоринга“, односно враћања стратешке производње у домицилне државе. Услед пандемије долази и до прекидања ланца снабдевања. Како тврди лондонски професор економије Ричарда Портес, „једном кад су се ланци снабдевања прекинули због корона вируса, људи су почели да траже алтернативне добављаче код куће, чак и ако су били скупљи. Кад људи нађу домаће добављаче, наставиће да сарађују с њима… због тих препознатих ризика“.

На подручју Европске уније криза ће утицати на недостатак ентузијазма и предузимања мера усмерених ка јачању интеграционих процеса унутар уније. Показало се да као и у случају мигрантске кризе, унија није имала заједнички одговор на изазов пандемије, тако да ће заговорници политике ресуверенизације науштрб даљег јачања процеса европских интеграција добити снажан ветар у леђа. Најупечатљивије репрезенте овог процеса представљају Мађарска и Пољска. Управо су ове две државе, уз подршку осталих држава Вишеградске групе (Чешка Република и Словачке), биле највећи противници политике прихватања обавезних квота миграната, по цену иступања из ЕУ. Политички процеси унутар уније одвијаће су борби између присталица федералистичке Европе, који се залажу за даљи процес заокруживања институција ЕУ, попут стварања политичке и фискалне уније, као и присталица суверенистичког концепта, односно принципа да њихове владе доносе одлуке које не подлежу мониторингу органа ЕУ.  

С друге стране, није реално очекивати наставак даљих дезинтеграционих процеса у виду напуштања блока од стране других чланица, попут изласка Велике Британије из уније. Иако је почетком марта деловало да је унија на „самртном ропцу“, државе су постепено почеле да на ваљан начин контролишу ситуацију, а касније и да усмере део својих ресурса ка помоћи другим чланицама. Сличне тврдње о распаду уније постојале су 2010. и 2011. године, када су презадужене државе медитеранског југа окривављавале Немачку за тешке резове у јавном сектору и државној потрошњи. Такође, опстанку уније доприноси и фактор НАТО, који је у условима хроничног анимозитета између балтичких држава и Пољске на једној, као  и Русије на другој страни, гарант безбедности из перцепције првих.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар