Бојан Марић: Ново национално буђење

четвртак, 9 јануара, 2020 у 2:00PM

Антицивилизацијски Закон о слободи вере (Закон о слободи вероисповести и правном положају верских заједница), који је усвојен  на истеку 2019. године од стране диктаторског режима у Подгорици, извео је десетине хиљада грађана Црне Горе на улице, од севера до Боке которске. Подршку нашем страдалном народу у Црној Гори, пружио је и велики број грађана Србије, Републике Српске и Срба у дијаспори. Иако је закон донесен у време новогодишњих и божићних празника, величанствен отпор нашег народа у братској Црној Гори, предвођеног својим свештенством и монаштвом, распалио је тињајућу ватру националне идеје и вере међу свим верујућим и патриотски оријентисаним Србима, ма где они живели.  Подршку нашој цркви у ЦГ дају и људи који се изјашњавају као национални Црногорци, као и њихове комшије Муслимани, што зорно сведочи о размерама срамног закона који има за циљ да одузме имовину Српске Православне Цркве (члан 62. и наредни који указују на намере  Милове врхушке).

Грађани Србије били су сведоци несувислих и немуштих изјава од стране српских власти у погледу усвајања овог накардног закона, односно „Закона о неслободи“, како га је с пуним правом „крстио“ један од опозиционих првака. Председник државе Вучић, уједно и носилац највишег црквеног одликовања Светог Саве Првог степена, које му је уручено на свечаној академији уприличеној поводом обележавања јубилеја 800. година аутокефалности СПЦ, у првим данима након усвајања закона своје недржавничко  понашање правдао је тиме „да Србија не сме да се меша у послове других држава“. Затечен великим бунтом у ЦГ, као и све већим  окупљањима грађана у Србији, који су захтевали да држава предузме одређене мере према режиму у Подгорици, одлучио се на заоштравање реторике, без икаквих конкретних мера. На један од озбиљнијих удара на СПЦ и српско национално биће у историји, српске власти нису предузеле ни једну једину меру која представља саставни део модерне дипломатске праксе у оваквим околностима. Као круну банкрота српске политике у вези овог догађаја, наводимо предају акредитива црногорским властима у Подгорици од стране новог амбасадора Србије у ЦГ, Владимира  Божовића, и то на дан изгласавања спорног закона. Потез који ће тамним словима бити уписан у уџбеницима националне историје, као симбол срамоте и бешчашћа, у тренуцима када се наша и црква и народ у ЦГ суочавају са репресијом.

Од наших власти илузорно је да се очекују политичко-дипломатске мере које би режим у Подгорици принудиле да повуче срамни закон. Нажалост, сем малог броја часних опозиционих првака у Србији који су на аргументован и частан начин пружили подршку народу и цркви у ЦГ, добар део српске опозиционе политичке сцене као да је преспавао ово фантастично „буђење народа“. Један опозициони лидер је чак и заборавио да је као амбасадор своју отаџбину представљао управо у Подгорици.  Тако и говорници на протесту „1 од 5 милиона“ у Београду игноришу патње народа у ЦГ, својим ћутањем доприносећи да се у јавном мњењу не поведе на ниједан озбиљан и аргументован начин дебата о положају Срба и СПЦ под Миловим режимом. У складу са напред наведеним, поставља се оправдано питање зашто организатори протеста укидају национално-идентитеску компоненту протесту и режиму дају муницију да их преко својих разуларених медијских Кербера оптужују за анационални концепт протеста.  Велики број интелектуалаца, који искрено критикују Вучићев режим с аспекта све веће ауторитарности у друштву и сузбијања медисјких слобода, прилично је млако осудио диктаторско понашање последњег комунистичког режима у Европи, а неки од њих и игнорисали наведене догађаје. Овај закон је само врхунац терора и понижења са којим се српски народ суочава у Цг, а истински задатак свих патриотских организација и интелектулаца је да се освоји медијски простор за ову  тему.

Гладни су грађани Србије правде. Желе бољи стандард, модерну државу утемељену на концепту владавине права. Желе бољи стандард, боље здравство, образовање, инфраструктуру. Све су то праве ствари на основу којих опозиција критикује власт. Али, барем један њен озбиљан део заборавља да су гладни и националног достојанства, жеље да Србија у овим „смутним“ временима сачува свој територијални ингеритет и суверенитет, да заштити свој народ у ЦГ, који херојски пркоси последњем комунистичком дикатору у Европи. Широм ЦГ и Србије пева се о распетом Косову и српској јуначкој војсци, пева се о Грачаници и Видовдану. У ноћи када је закон усвојен, студенти Правног факултета у Београду су, без икакве медијске потопре, позивима путем друштвених мрежа, успели да на величанственом скупу у Кнез Михаиловој испред амбасаде ЦГ окупе неколико хиљада људи. Паметном довољно.

Историјски задатак патриотске и демократски оријентисане опозиције је да се замисли над оваквом пробуђеном патриотском енергијом. Упитно је да ли идеолошки некомпатибилни савези, ма у какву добру сврху сковани, на дуже стазе могу дати резултате. Зашто грађанским протестима „1 од 5 милиона“ не придодати и националну компоненту? Велики Борислав Пекић је „сковао“ ванвременску максиму „и национално и грађанско,  а не национално или грађанско“. Патриотизам и космополитизам иду руку под руку, никако се не разилазе. То би требало да буде аксиом сваког озбиљног политичара и политичке организације у Србији. Време је да будемо поносни на наше српско порекло и мајку цркву, то нам поручују хиљаде Васојевића који стоје на бранику српства и Српске Православне Цркве.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар