Бојан Марић: Растући ауторитаризам у Србији и ЕУ

среда, 22 јула, 2020 у 1:58PM

У току прве половине текуће године, коју је обележило хрватско председавање Европском унијом, Србија није отворила ниједно преговарачко поглавље у преговорима са ЕУ. То је први пут да Србија од децембра 2015. године  и отварања првих поглавља у преговорима са ЕУ (поглавља 32 и 35) није отворила ниједно поглавље у току једног полугодишта. Да постоји застој у процесу напретка Србије ка ЕУ постојале су озбиљне индиције током прошле године, када је Србија по први пут отворила само једно поглавље у току полугодишта, укупно 2 током  2019. године, за разлику од претходног периода који је био обележен отварањем по 2 поглавља на сваких 6 месеци. Током хрватског председавања, у погледу интеграција Западног Балкана у ЕУ отворени су и преговори са Северном Македонијом и Албанијом, усвојена нова методологија проширења. Отворено је и последње преговарачко поглавље са Црном Гором

Српске власти су спорији темпо отварања поглавља током претходне године покушале оправдати фокусираношћу кључних актера ЕУ унутрашњом реконфигурацијом, неслагањима око даљег процеса проширења ЕУ, као и изборима за парламент ЕУ. Имајући у виду да је унија у погледу интеграција Западног Балкана у ЕУ  била прилично активна у првој половини године (Албанија, Северна Македонија и Црна Гора), таква врста оправдања у овом тренутку делује политички неодговорно,  тако да није ни вредна иоле озбиљније анализе.  Основни разлог за неотварање ниједног поглавља лежи у чињеници да је унија по први пут одлучила да озбиљније реагује у погледу заостајања Србије у кључним реформама, које се, пре свега, односе на  владавину права, независност правосуђа и основна права. Уништавање политичког живота и демократских институција од стране ауторитарне власти персонификоване у гротескном култу личности председника Републике регистровано је у Бриселу и српске власти добиле су „жути картон“ од стране ЕУ.

Као додатан притисак на режим у Србији у контексту евроинтеграција, уследила је заједничка изјава представника три групе у Европском парламенту које заједно имају 311 посланика (зелени, либерали и социјал-демократе), а која има за циљ подршку захтеву опозиције у Србији упућеном европским институцијама о успостављању експертске групе ЕУ за креирање извештаја о заробљавању државе и медија у Србији од стране власти, као први корак у решавању политичке кризе под окриљем ЕУ. Европска народна партија, у чијим се редовима као придружена чланица налази СНС, и из чијих редова је до сада долазила најјача подршка Србији на путу ка има 178 посланика у Европском парламенту, који укупно има 705 посланика. Сагледавајући напред наведене чињенице, очигледно је да ће наш процес придруживања бити још успоренији и под јачим мониторингом ЕУ, која ће више бити укључена у процес решавања политичке кризе у Србији. Такође, требало би да се разуме да притисак европарламентараца не мора и често не кореспондира са одлукама влада држава из којих посланици у ЕУ парламенту долазе, као и са одлукама Европског савета и Европске комисије.

„Жути картон“ Србији у виду неотварања преговора са ЕУ могао би да постане „црвени“, уколико би се унија одлучила на обустављање преговора са Србијом. Такав сценарио је нереалан обзиром на геополитичке и економске интересе уније у Србији и на простору региона, обзиром да би у таквим околностима био маргинализован утицај ЕУ у корист других сила. Оно што је забрињавајуће за грађане Србије је да поред заостајања у процесу интеграција у техничком смислу, на делу имамо све већу ауторитарност у друштву, контролу медија, урушавање концепта модерне државе утемељене на владавини права. Има ли бољег примера за ту тврдњу од недавно одржаних парламентарних избора, који су представљали завршни ударац рушењу политичког живота у Србији од стране СНС-а?  Састав будућег парламента у погледу демократичности више наликује некој оријенталној деспотији него једној старој европској држави у 21.  веку, без икакве злурадости.

Легитимно је да српска опозиција изнесе пред органима ЕУ забринутост у погледу ерозије владавине права и све веће ауторитарности у друштву, обзиром да се налазимо у процесу ЕУ интеграција. Одлучнији притисак ЕУ органа био би благотворан за наше друштво уколико би за исходиште имао ослобађање медија и стварање услова за нормализацију политичких односа који би довели до фер и транспарентних избора. Једино тако се стварају претпоставке за демонтажу малигног ауторитаризма у нашем друштву што је, нажалост, његова константа деценијама, уз кратке предахе. Српске политичке партије не би требало да се нуде да буду фаворити било којим транснацоналним организацијама и страним центрима моћи, већ да имају на уму да је пут ка демократији дуг и стрм, да је тежиште његове борбе у Србији, у непрестаном активизму и грађењу унутарстраначке  демократије, без које нема ни оне да државном нивоу.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар