Бојан Марић: Споразум између две Немачке као путоказ ка капитулацији Србије

петак, март 16th, 2018 у 1:33PM

Последњи развој догађаја указује да би 2018. година могла да буде година разрешења косовско-метохијског чвора. Нажалост, сагледавајући косовску политику актуелне власти, тешко да се може бити оптимистичан у погледу њеног крајњег исхода. Довољно је само да се вратимо на 2013. годину и на Бриселски споразум, чији је прави назив „Први споразум о главним принципима нормализације односа Београда и Приштине“, па да се схвати сва порозност косовске политике актуелне власти у Републици Србији. Споразум који је довео до развлашћивања српске државе на северу њене јужне покрајине, свакако да није могао да улије наду да ће будући потези српских државних органа у погледу Косова бити на бранику наших националних и државних интереса. У овом случају, пригодно делује изрека чувеног правника Валтазара Богишића, „што се грбо роди ни вријеме не исправи“. 

Обзиром на најаву председника Вучића да би крајем марта, најкасније почетком априла, требало да јавности обелодани предлог о коначном решењу за КиМ, као и на почетком фебруара објављену Стратегију ЕУ за Западни Балкан, под називом „Веродостојна перспектива проширења за Западни Балкан и већи ангажман Европске уније у том региону“,  у оквиру које се наводи да се од наше државе очекује да „хитно“ постигне и „закључи“ правно обавезујући споразум о нормализацији, предвиђен преговарачким Поглављем 35, које се тиче Косова, очигледно је да се приближавамо епилогу косовске драме. У јавности се често говори да би могао бити закључен споразум по угледу на Основни уговор између две Немачке, који би са аспекта српских националних интереса био капитулирајући, обзиром да би омогућио пуноправно чланство у Уједињеним нацијама другој страни у преговорима, дакле Косову. Управо се Немачка у оквиру ЕУ сматра главним заговорником потписивања такве врсте споразума. Имајући у виду утицај Немачке на данашњу ЕУ, већина других држава чланица ЕУ које су признале тзв. државу Косово, следе по инерцији став економски најмоћније европске државе по питању Косова.

Основни уговор између две Немачке, односно између Савезне Републике Немачке (Западна Немачка) и Немачке Демократске Републике (Источна Немачка), закључен је у Источном Берлину 21. децембра 1972. године. Уговор чији је прави назив био „Уговор о основама односа између Савезне Републике Немачке и Немачке Демократске Републике“, омогућио је нормализацију односа између две државе немачког народа, и као такав представљао је круну „Нове источне политике“  СР Немачке, којој су основни тон давали канцелар Вили Брант и његов близак сарадник Егон Бар. Сви претходни Источни споразуми (Ostverträge), почевши од првог, Московског, из августа 1970. године, представљали су увод у стварање једног од најважнијих докумената у модерној немачкој историји, без којег би било тешко замислити данашњу реуједињену Немачку. У циљу остварења процеса немачке реунификације, немачке политичке елите биле су свесне неопходности успостављања кооперативних односа са државама комунистичког блока, у првом реду са његовим стожером, Совјетским Савезом. Процес нормализације односа СР Немачке са државама источног блока, укључујући и Источну Немачку, познат под називом „Нова Источна политика“ (Neue Ostpolitik), представљао је важан чинилац немачке спољне политике након Другог светског рата.

Уговор је ратификован у парламенту СР Немачке 20. јуна 1973. године, након жестоког отпора опозиције предвођене Хришћанско-демократском унијом. СР Немачка и НДР постале су пуноправне чланице Организације Уједињених нација 18. септембра 1973. године, као њен 133. и 134. члан. Две државе су 14. марта 1974. године потписале протокол о успостављању Сталних представништава, који је предвиђао отварање сталних мисија у Бону и Источном Берлину. Њихови представници ступили су на дужност 2. маја 1974. године. СР Немачка признала је постојање НДР, као правног субјективитета, без међународног признања. Овим споразумом влада СР Немачке није се одрекла тежње за поновним уједињењем немачког народа, а што је као могућност у преамбули и члану 23, предвиђао и највиши правни акт СР Немачке (Грундгесетз-тзв. Основни закон/Устав).

За разлику од споразума између две Немачке, у оквиру којег су се одвијали преговори унутар истог етничког корпуса, у контексту нормализације српско-албанских односа ради се о два народа који припадају, у великој мери, различитим цивилизацијским круговима, обзиром да је ислам доминантна религија косовских Албанаца. Разлике се отеловљују и у чињеници да су се „немачко-немачки“ преговори одвијали између две различите државе, док у другом случају српски устав одређује Косово и Метохију, као једну од две своје покрајине. Такође, спољнополитички контекст је другачији, имајући у виду да је Основни уговор потписан у духу отопљавања односа на линији Исток-Запад, док данашњи свет постепено добија мултиполарне оквире. Самим тим, поставља се оправдано питање да ли је у нашем интересу да форсирамо коначно решење за Косово по сваку цену, као што председник Вучић чини, непрестано истичући да не жели овај проблем да препусти „будућим генерацијама“. Сличности би могле да се огледају у значају оба проблема за стабилност и просперитет региона, иако би се могло рећи да сагледавајући узбуркане воде међународних односа, косовско питање губи на својој екслузивности. 

Како би закључењем споразума оваквог формата био поплочан пут тзв. „Репубљик Косова“ ка УН-у, свака прича о било каквом очувању српске државности на КиМ изгубила би сваки смисао. Како су у више наврата највиши представници Руске Федерације и Народне Републике Кине истакли да подржавају свако решење иза којег стане српско руководство, препреке које „коче“ улазак Приштине на Ист Ривер могу се врло лако уклонити. Није реално да се очекује да Руси и Кинези буду „већи Срби од Срба“. Довољно је да једна од пет Сталних чланица Савета безбедности поднесе предлог Резолуције за пријем Косова у УН, а да руска и кинеска страна не ставе вето на ту иницијативу, и ево нама још једне чланице светске породице народа. Након тога, остаје да косовски Албанци обезбеде двотрећинску већину на Генералној скупштини УН-а, што би представљао лакши део посла.

Остварење пуноправног чланства у светској породици народа представљало би за косовске Албанце заокруживање процеса њихове државности. Самим тим, као ирелевантне би служиле тврдње српских власти да нису признале Косово као државу. У нашем националном и државном интересу је да наши највиши државни представници проуче суштину Споразума између две Немачке и да не дозволе да њихови потписи омогуће склапање споразума сличног садржаја, на основу кога би наша јужна покрајина као још једна држава албанског народа постала 194. чланица Уједињених нација.

Posted by
Categories: Преносимо, Текстови и анализе

3 Коментарa на "Бојан Марић: Споразум између две Немачке као путоказ ка капитулацији Србије" Оставите коментар
Luka Savic
16. марта 2018. at 18:37

Унесите коментар…

Lazar
16. марта 2018. at 19:00

Nema nama spasa! Mi smo sami sebi najveci neprijatelji i nece biti bolje sve dok ne dodje do gradjanskog rata, d ase malo pretrebimo!

Luka
16. марта 2018. at 21:52

Svaka čast Gospodine Maricu

Оставите коментар