Бојан Марић: Шта нови сазив ЕК доноси Србији

среда, 6 новембра, 2019 у 5:39PM

Након избора за Европски парламент, који су одржани у периоду од 23. до 26. маја 2019. године, лидери европских држава на ванредном самиту одржаном 30. јуна постигли су договор о политичком вођству Европске уније у наредних пет година. Танка већина у Европском парламенту изабрала је немачку министарку одбране Урсулу фон дер Лајен за шефа Европске комисије (извршни орган Европске уније, својеврсна Влада Европске уније), најмоћнију функцију у оквиру Европске уније. Поред подршке социјалиста, либерала и њених конзервативаца, Лајеновој су за избор били неопходни и гласови пољске евроскептичне Партије Право и правда и популистичког италијанског Покрета пет звезда, што видљиво указује да ће нови сазив комисије у самом старту бити оптерећен бројним поделама и склон политичким комбинаторикама, у временима када се и сама ЕУ суочава са бројним изазовима, попут уласка у финале Брегзита, решавања изазова у односима са САД, Кином и Русијом, климатских промена, слабљења унутрашње кохезије и мигрантске политике.


За комплетирање комплетне политичке архитектуре нових европских органа, остало је још да Европски парламент потврди именовање нових 27 европских комесара које је Лајенова предложила почетком септембра. Имајући у виду да се од нових чланова ЕК очекује допринос у унапређењу владавине права и стварању кохерентније породице европских народа, предлог Лајенове да одређени будући комесари буду политичари са аферама изазвао је „комешање“ у редовима евро-парламентараца. Као најконтроверзнији избор Лајенове наводи се номинација Ласла Трочанија за комесара за проширење. Трочани се означава као један од главних сабораца мађарског премијера Орбана у јачању ауторитарних тенденција у мађарском друштву и изградњи „нелибералне демократије“. Након што је европски парламент блокирао избор Трочанија за комесара, мађарска влада је на ту дужност предложила Оливера Вархељија, амбасадора Мађарске при ЕУ.


Као и у случају именовања Ђозепа Бореља на позицију шефа ЕУ дипломатије, која је позитивно перцепирана у нашој јавности, због Борељовог доследног става по питању противљења независности тзв. државе Косово, тако је и номинација мађарских политичара за ресор који у свом опису посла има европске интеграције аспираната на чланство у ЕУ, „усталасала“ српско јавно мњење. Обзиром да Мађарска важи за једног од агилнијих заговорника европског пута Србије, као и да на делу имамо континуирано унапређење односа између двеју држава, појавила се нада да би са мађарским представником на позицији комесара ЕК за проширење Србија могла да „бржим“ корацима закорачи ка ЕУ. Иако би за Србију било добро да се на тако важној позицији налази особа која подржава европски пут нашег друштва, проблем би се могао огледати у чињеници да се и сама Мађарска, иако чланица ЕУ од 2004. године, у континуитету суочава са растом ауторитаризма у свом друштву, као и у чињеници да би због добрих односа између Вучића и Орбана њихов представник могао бити „глув“ за апеле који долазе из Србије у погледу све већег гушења демократских процеса и сузбијања медијских слобода од стране владајућег режима.


Као што ни за време претходног сазива ЕК (2014-2019. године) није било проширења ЕУ на нове чланице, тешко је да се очекује да би до проширења могло доћи до краја сазива нове европске политичке бирократије, дакле до 2024. године. Иако је током 2018. године ЕК усвојила документ под називом „Веродостојна перспектива проширења за Западни Балкан и појачано ангажовање ЕУ на Западном Балкану“, као стратегију према процесу европских интеграција држава Западног Балкана, укључујући и Србију, и у којем се помиње могућност стицања чланства до 2025. године, скептичан став најутицајнијих чланица ЕУ према овом питању говори у прилог томе да нових проширења неће бити до поменуте године. Случај суседне Северне Македоније, којој упркос постизању историјског договора са Грчком око преименовања имена државе није одређен датум почетка преговора са ЕУ, најбоље одсликава чињеницу да тема проширења ЕУ није на врху приоритета спољнополитичке агенде Брисела.

Чврста решеност француског председника Макрона да пре него што се и сама унија реформише неће бити нових проширења, говори у прилог томе да ће државе Западног Балкана подуже времена остати ван институционалног окриља ЕУ.


За даљи напредак Србије у евроинтеграцијама, решавање косовско-метохијског чвора и за ову гарнитуру ЕК биће од изузетне важности. Наиме, у складу са Преговарачким оквиром између Србије и ЕУ који је усвојен током прве међувладине конференције између Србије и ЕУ, одржане 2014. године, косовско питање ће у великој мери одредити цео ток преговора, имајући у виду да је поменутим оквиром било предвиђено да прво поглавље, које ће бити отворено између Србије и ЕУ, буде поглавље 35, посвећено управо том питању.

У тачки 23. Преговарачког оквира, у делу о принципима на којима се заснивају преговори, а у корелацији са Косовом и Метохијом, стоји следеће: „Напредак преговора зависиће од континуираног ангажовања Србије, у складу са условима Процеса сарадње и придруживања, у циљу видљивог и одрживог унапређења односа са Косовом“. По свему судећи, поглавље 35 представљаће „алфа и омегу“ српског путовања ка ЕУ. У складу са изнетим чињеницама, у наредном петогодишњем периоду постојаће континуирани притисци на српску страну усмерени ка усвајању свеобухватног, правно обавезујућег споразума о нормализацији односа између Србије и тзв. државе Косово, како је и наведено у стратегији ЕК из 2018. године. Имајући у виду и појачано интересовање америчке администрације за наш регион, као и именовање америчког амбасадора у СР Немачкој Ричарда Гренела од стране председника Трампа за специјалног изасланика за преговоре Београда и Приштине, евидентно је да ће се притисци на Србију по питању чињења даљих уступака око косовског питања интензивирати.


Искуство Северне Македоније у погледу евроинтеграција би за српске политичке елите требало да има отрежњујуће дејство. Уколико имамо једну државу која је била спремна да пристане на промену имена у називу државе, а да при том није ни добила датум за почетак преговора са ЕУ, упркос чврстим обећањима највиших европских званичника, онда је јасно да је и сам кредибилитет ЕУ прилично пољуљан у погледу процеса проширења. На основу напред наведеног, показује се да су сви они који су тврдили да само косовско питање представља терет Србији у погледу ЕУ интеграција жестоко погрешили у својим анализама. Србија никако не би смела да да допусти себи да зарад обећања о брзом напретку ка ЕУ жртвује своје националне и државне интересе по питању своје јужне покрајине.
Уместо непромишљене и некритичке еврофанатичне политике ЕУ интеграција, потребна нам је мудра еврореалистична политика, усмерена преавсходно ка циљу да се изгради модерно европско друштво утемељено на концепту владавине права, која истовремено води рачуна о виталним националним и државним интересима. Србија не може да демократизује своје друштво уз помоћ било којег екстерног фактора, поготово у виду евробирократа које тек у последњем периоду стидљиво говоре о све већем сузбијању демократских и медијских слобода од стране владајућег ауторитарног режима. Поред промене власти, потребно је да нове политичке снаге истински верују у потребу радикалног преображаја политичког поретка у друштву оличеног у баштињењу демократских вредности насупрот малигној клици ауторитаризма која гуши пут ка слободи српског народа.

Posted by
Categories: Актуелно, Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар