Бојан Марић: Вечити кандидат или пуноправна чланица Европске уније

петак, 19 јула, 2019 у 1:03PM

Након демократских промена, које су се догодиле у јесен 2000. године, Србија је почела да своју спољнополитичку агенду оријентише према Бриселу. После смене једног ауторитарног режима, током којег је Србија била у приличној мери изолована од европских и глобалних токова, било је неопходно дефинисати нове спољнополитичке контуре. Нова власт сматрала је да нови спољнополитички циљеви Србије морају бити утемељени на придруживању ЕУ и НАТО савезу, развијању билатералних односа са другим светским силама, као и мукотрпном и лековитом процесу помирења са својим суседима, као предуслову изградње стабилног региона.

До одређеног ревидирања спољнополитичке доктрине дошло је усред одређених турбуленција, попут потребе за дефинисањем судбине државне заједнице Србије и Црне Горе, као и избијањем косовског питања у први план. Народна скупштина Републике Србије усвојила је 25. децембра 2007. године „Резолуцију о заштити суверенитета, територијалног интегритета и уставног поретка Републике Србије“, којом је проглашена војна неутралност Србије као самосталне државе, имајући у виду да је Црна Гора иступила из заједничке државе након референдума одржаног под сумњивим околностима маја 2006. године. Како је могућност прикључења било којем војном савезу била могућа једино путем референдума, а да су притом грађани били изразито негативно настројени према Северноатлантском војном савезу, придруживање овом савезу је за дужи период стављено ad akta. Придруживање Србије Европској унији остало је примарни спољнополитички циљ Србије и поред поменутих измена у спољнополитичкој концепцији Србије, оличених у усвајању Резолуције о војној неутралности државе.

Пре десет година Србија је направила прве кораке ка Европској унији, пошто је 22. децембра 2009. године поднела захтев за пријем у чланство. Србија је добила статус кандидата за ЕУ 1. марта 2012. године,  близу две и по године од подношења захтева за пријем. Током прве међувладине конференције између Србије и ЕУ, одржане 21. јануара 2014. године, дефинисан је Преговарачки оквир ЕУ за преговоре са Србијом. Преговарачки оквир означава суштину и принципе које држава кандидат мора да испуни како би стекла статус пуноправне чланице ЕУ. Учешћем у процесу преговарања са ЕУ, Србија се обавезала да ће да усвоји правне тековине (acquis communautaire) уније, рашчлањене у 35 тематских поглавља. Косовско питање ће у великој мери одредити цео ток преговора, имајући у виду да је Преговарачким оквиром било предвиђено да прво поглавље, које ће бити отворено између Србије и ЕУ, буде поглавље 35, посвећено управо том питању. Поглавље број 35, под називом „општи послови“, током преговора између ЕУ и других држава, било је резервисано за питања која се нису стриктно могла подвести под било коју област, док ће у случају Србије имати искључиво косовску димензију. Поред уобичајених услова, које државе кандидати морају да испуне у погледу испуњавања копенхашких критеријума, напредак Србије на европском путу може бити успорен уколико евробирократија процени да Србија не чини довољно напора у нормализацији односа са тзв. државом Косово.

Од одржавања Прве међувладине конференције између Србије и ЕУ, па до отварања првих преговарачких поглавља, требало је да прође скоро 2 године. Након отварања првих преговарачких поглавља између Србије и ЕУ, у виду поглавља 32 (финансијски надзор) и 35 (КиМ) у току 2015. године, Србија је до сада отворила још 15 нових поглавља, дакле укупно 17 од 35. На Десетој међувладиној конференцији у Бриселу одржаној 27. јуна текуће године донета је одлука о отварању преговарачког поглавља 9 (финансијске услуге). Иако су отворена 17 поглавља, до сада су привремено затворена само 2 поглавља. Од отварања првих поглавља, пре пет и по година, анализа указује да је Србија је углавном отварала два поглавља по једном председавању Европске уније. Као пример знатно бржег напредовања у евроинтеграцијама издваја се суседна Хрватска, која је преговоре са Бриселом завршила управо за период који је Србија „потрошила“ у досадашњем току преговора.

У складу са наведеном динамиком преговора између ЕУ и Србије, најављено чланство Србије у ЕУ од стране високих европских званичника током 2018. године за 2025. годину делује нереално (Стратегија ЕУ за Западни Балкан, под називом „Веродостојна перспектива проширења за Западни Балкан и већи ангажман Европске уније у том региону“). Обзиром да се по мишљењу експерата Србија не налази ни на половини преговарачког процеса, до „магичне“ 2025. године једино би могли да отворимо сва поглавља, док ће нам знатно више времена бити потребно за њихово затварање. У најбољем случају, имајући у виду сложеност косовско-метохијског чвора, као и да проширење није омиљена тема лидера водећих ЕУ држава и њиховог јавног мњења, то би се могло десити средином или крајем четврте деценије века. Случај комшијске Северне Македоније, којој упркос историјског договора са Грчком око преименовања имена државе није одређен датум почетка преговора са ЕУ, најбоље одсликава колико је тема проширења ЕУ популарна у Бриселу и водећим ЕУ престоницама. Одлучност француског председника Макрона да пре него што се и сама унија реформише неће бити нових проширења, говори у прилог томе да ће државе Западног Балкана подуже времена провести у европској чекаоници.

За грађане Србије би већи проблем од саме успорене динамике процеса евроинтеграција требало да представља чињеница да се унутар нашег друштва не догађају истинске реформе и његова модернизација, у духу са прокламованим европским вредностима. Уколико процес евроинтеграција посматрамо као пут ка стварању државе утемељене на концепту владавине права, демократизацији друштва, стварању компетитивне економије у оквиру слободног тржишта, јачању медијских слобода и људских и мањинских права, и површном познаваоцу прилика јасно је да Србија не остварује напредак у оквиру наведених области које чине темељ модерних европских друштава.

После неколико година бујања антидемократских тендeненција и гушења медијских слобода у нашем друштву, ЕУ се по први пут јасно и недвосмислено одредила о карактеру ових појава, и то у документу под називом Извeштaj Eврoпскe кoмисиje o нaпрeтку Републике Србије нa путу кa члaнству Eврoпскoj униjи за 2019. године који је усвојен 29. маја. У складу са тим, током румунског председавања ЕУ у првој половини 2019. године отворено је само једно преговарачко поглавље, што указује на чињеницу да ће и изостанак истинских реформи на унутрашњем плану утицати на пролонгирање процеса евроинтеграција Србије.

Уколико можемо да очекујемо да у наредним годинама ЕУ буде фокусирана на њене унутрашње реформе, у циљу стварања кохерентније целине, што неминовно доводи до „застоја“ у процесу њеног проширења на већи број чланица, као и наставак ерозије демократских начела и разградње институција у Србији, утолико европска перспектива Србије изгледа прилично удаљена. Обзиром да не можемо утицати на унутрашњу динамику ЕУ, за Србију је једини спас у демократизацији друштва и изградњи државе утемељене на концепту владавине права, а предуслов за тако нешто неминовно представља силазак са власти политичких снага које су узрочник зашто је Србија постала заробљена држава, у којој су институције отете од њених грађана. Промена односа снага на српској политичкој сцени омогућила би истински дијалог са ЕУ, оличен у напуштању симулакрума од ЕУ интеграција који се одвијају од стране режима, као и спремности нових власти да истински реформишу и демократизују друштво. Таква демократизација друштва никако не би смела да се одвија науштрб наших виталних и националних интереса, тако да је неопходно да даљи наставак преговора са ЕУ добије и ту компоненту, пре свега у погледу судбине КиМ, као и положаја српског народа у региону

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар