уторак, 19 маја, 2020 у 7:05AM

Доба препорода подарила нам је један од најбољих романа који је осмишљен као пародија на дотадашње ритерске романе. Мигел де Сервантес је можда објавио свој роман о Дон Кихоту почетком XVII века, али грађани Црне Горе четири века касније живе живот описан у овом роману.

Сећате се како Сервантес започиње свој роман о племићу Алонсу из покрајине Манче, коме је живот био једноличан, досадан и скроман, те је жудео за забавом, узбуђењем и занимацијом. У једном тренутку Алонсо одлучује да буде витез узима име Дон Кихот, узјаше коња Росинантеа и креће у своју нарцисоидну авантуру с оне стране ума. Можемо ли направити паралелу са једним наизглед сасвим обичним грађанином Црне Горе XXI века Милом Ђукановићем, који је једног дана одлучио да промени свој једноличан живот ђетића, и крене у своју авантуру председниковања. Зарад стицања независности грађанима је обећавао куле и градове, по стицању независности испоставило се да су куле и градови били Потемкинови. Но то није омело Мила Ђукановића да умисли да је витез од Црне Горе и да по сваку цену мора одбранити своју вољену, као што сваки витез има своју љубав, има и он, његова се разликује од других што није обична, већ је сачињена од најфиније коже, пружа стабилан ослонац и даје велико самопоуздање, по његовој је мери, и да говорим о државничкој фотељи. Сви који би да приђу његовој вољеној, државни су непријатељи који морају бити најоштрије кажњени, по могућству изопштавањем из политичког живота његове губерније.

Као сваки апсолутиста жели да истакне власт коју је добио од Бога, јер народ је ту само да служи како би његова вољена остала нежна, удобна и сигурна у његовим одајама. Међутим проблем је кад црква дела за добробит грађана, духовно оплемењује, негује и чува вековну културну баштину, а не дела по вољи апсолутисте. Онда Дон Мило одлучује да раскине са вековном традицијом и културом у жељи за ставрањем сопствене као први син црногорске народности, матерњег језика и сопствене цркве који је узјахао све државне институције као што је и Кихот узјахао свог Росинантеа. Своје грађане жели претворити у поданике, које плаши да свака молитва упућена верској институцији која није добила лични његов благослов, може довести до сушних година, велике незапослености, катастрофалних друштвених, економских и културних последица по савког појединца и заједницу. Стога треба се дивити, волети само једнога и њему се и молити.

Дон Мило води своју борбу за променом идентитета грађанима којима влада. Та борба уценама, страхом, потемкиновим селима не даје жељене резултате, јер веру, културно наслеђе и наду не може одузети нити једном људском бићу. Проблем настаје кад својом опчињеношћу креће у борбу на ветрењача које штете свима, јуриша свим средстивма на дивове вековне културе и традиције. Упрегао је полицију и војску против грађана које по Уставу треба да штите, како би одузео оно што се одузети не може. Јуриши трају, јуриши су неподношљиви, али ће једног дана престати, а чојство, јунаштво, вера и традиција вечно ће живети.

Као што подвизи Сервантесовог јунака у мислима Дон Кихота чине се витешким, достојанственим, великим и праведним у реалности су сушта супротност, тако и устоличени ђетић на трону Црне Горе, у збиљи својим одлукама и делима наноси штету свим грађанима Црне Горе без обзира на националну или верску припадност и то не само материјалну него и духовну. Сервантес нас је у XVII веку научио да је борба са ветрењачама узалудна борба малих људи са дивовима, апелујем на председника Црне Горе да не демонстрира ту борбу. Све ће се ово једном лане звати, али је питање како ће народ Ваш образ да памти.

Posted by Напредни клуб
Categories: Актуелно, Ставови, Текстови и анализе