Будућност српско-хрватских односа

среда, 25 фебруара, 2015 у 1:28PM

Југословенска идеја била је изворно ствар интелектуалних кругова српског и хрватског народа. Док су српски и хрватски научници осмишљавали садржину међусобних односа и конципирали оптималну институционалну надградњу, интеграција је имала свој пуни смисао: стварање политички и економски еманциповане државе, која је обезбеђивала све материјалне предуслове за даљи развој и просперитет. Међутим, већ од 1918. године та идеја постаје општи плен ниских страсти и страначких препуцавања, док српска елита чак прави салто мортале и почиње да схвата југословенску идеју као апсолутни циљ, а не као средство за остваривање националних интереса.

Ту лежи први системски проблем српско-хрватских односа. Само права друштвена елита има капацитет да подигне поглед са краткорочних циљева и упосли идеју интеграције у сврху остваривања комплементарних националних програма. Међутим, данас су интелектуални кругови у обе земље у дубокој ерозији. У случају Хрватске, у недостатку јаке постконфликтне елите, популисти и националисти ће идеју интеграције радије злоупотребити за мобилизацију против унутрашњег непријатеља, или ревизиониста, него покушати да је искористе за снажење сопствене државе. Од целе „тисућљетње” традиције, испада да су једино „хрватски бранитељи заглавни камен домовине”, како истиче нова председница.

У Србији, пак, актуелна друштвена „елита” није имала снаге нити инспирације да осмисли аутентичан национални и развојни програм за 21. век, који би био здрава основа за регионалну сарадњу. Безидејност и несналажење у новим околностима настојали су се компензовати враћањем на историјски потрошене концепте и симулирањем активне регионалне сарадње, која је у суштини остала плитка, изнуђена и вођена слабостима, а не рационалним идејама.

Други системски проблем српско-хрватских односа је динамика проширења Европске уније. До 2007. године у оптицају је био француски модел политике ЕУ према Балкану, који је подразумевао да је за стабилност региона кључна симетрија у третирању Србије и Хрватске, идеално истовремени улазак ове две земље у ЕУ. Међутим, од тада превагу односи немачки приступ, према коме Хрватску треба издвојити као пример на западном Балкану и од ње начинити лидера региона. Уместо да се тиме постигло да српско-хрватска граница омекшава, па да се тако спусте тензије, она је заправо постала лимес, у староримском и хантингтонском смислу. Овакав развој догађаја додатно је потхранио национализам у Хрватској, уградио им у колективну сврху и идентитет сталну опозицију према источном суседу и пробудио осећај супериорности у односу на њега.

Имајући у виду ове две системске препреке, слабости друштвених елита и контрапродуктивно деловање спољнополитичког фактора, поставља се питање шта чинити. Пре свега, дефинисање наше спољнополитичке и регионалне политике треба да исходи из националног и развојног програма, кога још увек нема ни у назнакама. Сматрам да две кључне ствари тог програма треба да буду функционална економска интеграција данашњих малих и слабих балканских држава, у циљу стварања предуслова за индустрију обима у региону, као и подржавање инфраструктуре која повезује Панонску низију и Дунав с Медитераном, како би се омогућила транзитна индустрија.

Заборавили смо да је Србија постала пожељан партнер и пијемонт за јужне словенске народе тек када је постала релевантни чинилац у географском срцу Балкана. Сводећи се на флоскулу западни Балкан, Србија је потпуно запоставила централни, који се пружа од Мађарске до Егејског и Црног мора. Није случајно да је управо централни Балкан кључни правац за нови Пут свиле, који за Србију представља једну од последњих шанси да се приближи главним светским трговинским и финансијским токовима.

Мала историјска паралела: Србија је након Берлинског конгреса 1878. била у незавидној ситуацији – формално независна, али без материјалних и спољнополитичких предуслова за даљи развој. Уместо резигнације и подилажења јачима, тадашња генерација Новаковића, Цвијића, Косте Стојановића и многих других, упустила се у промишљање и јавни дијалог о томе како наћи излаз из ћорсокака. Тако је заправо почело златно доба српске модерне државе, где је југословенска идеја била схваћена као средство, а не као циљ.

Само истинска друштвена елита може да осмисли национални програм, укључујући и оптималну садржину српско-хрватских односа у данашњем тренутку. За оба народа, преоптерећеност сваког размишљања и дијалога хипотеком идеолошког и популистичког, представља велику препреку конструктивној регионалној политици. Рецесија, јавни дуг и неопходност увоза електричне енергије у обе државе јасно сведоче о резултатима таквог приступа.

Уместо да се у региону инспиришемо Сиризом, можда би било довољно за почетак консултовати сопствено историјско искуство и неговати националну елиту која може да стане у ред са својим светлим претходницима. Тада не би имали дилеме ни о српско-хрватским односима.

Аутор: Никола Јовановић, Програмски директор Центра за међународну сарадњу и одрживи развој (CIRSD).

Чланак објављен у Политици 24.02.2015

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар