Časlav Koprivica: Odgovor Čedomiru Antiću

понедељак, 22 јануара, 2018 у 5:23PM

Čedomir Antić je u polemici sa Milošem Kovićem, koju je izazvao kritikom Apela za odbranu KiM, našao za shodno da se pozabavi i mnome:

„Političari nesumnjivo treba da konsultuju naučnike, i filozofe, ali ne mogu da beže iz filozofije u politiku i nazad kako im se prohte. Spomenuo je [Ković] profesora Časlava Koprivicu. […] Svaka čast, ali ne mogu da se ne setim kako je 2006. uvaženi profesor, kao član pokreta ‘za evropsku Državnu zajednicu SCG’, pokušavao da novinaru objasni kako kao član pokreta podržava saradnju sa Haškim tribunalom (HT), a lično se tome protivi. DSS je u prošlosti delovao slično.”

G. Antić zatim ređa prigovore DSS, pri čemu mu je događaj od pre 12 godina, zajedničko gostovanje u jednoj TV-emisiji, čija je tema bila predstojeći referendum o „nezavisnosti“ Crne Gore, inače naš jedini susret, bio šlagvort za portretisanje DSS-ovog duha „neprincipijelnosti“, čiji sam i ja, valjda, tipičan predstavnik. G. Antić, međutim, ne poznaje neke činjenice, ili ih slobodno konfabulira u skladu sa svojim razumevanjem činjenične istine. Naime, u to vreme, a ni ranije, ja nemam nikakvih zvaničnih niti nezvaničnih kontakata sa DSS, tako da ni na koji način nisam mogao biti reprezentativan za neke ranije ili kasnije poteze te stranke, makar dok je bila na vlasti.

Član Političkog saveta DSS-a postajem polovinom 2008, posle poraza na izborima koje je Koštunica izazvao zbog načelnog razlaza sa Tadićem bezuslovnom briselofilnom linijom, a u svetlu proglašenja lažne „državnosti“ Kosova i njenoga priznanja od strane većine zemalja EU. Tada drugi put, opet silom prilika, kao tri godine ranije (2005) sa Crnom Gorom, ulazim u politiku, ovoga puta zbog Kosova i Metohije. Oba su puta razlozi za moje stupanje na nematičnu teritoriju bila državno-nacionalna iskušenja, tj. stvari od NAČELNOG značaja, koje ljudi koji se predugo teturaju od nemila publicističke nauke do nedraga dezorijentisane politike, možda ne umeju da prepoznaju.

Šta reći o glavnoj stvari Antićevog prigovora, kojim je pokazao da mu je pamćenje događaja i činjenica, što je poželjno za istoričara, u obrnutoj srazmeri sa sposobnošću razumevanja konceptualnih distinkcija, što je neprijatno za nekoga ko bi želeo da bude naučnik? Pomenuti novinar, koji je za temu emisije (opstanak države) bio podjednako nezainteresovan kao i g. Antić, tada predstavnik G17+, i g. Zoran Lutovac, predstavnik DS (A.&L. su se sve vreme stranački „ujedali“), predočio mi je napetost između mog ličnog protivljenja saradnji sa HT, što sam u publicističkim tekstovima izražavao i pre i posle osnivanja Pokreta, dok je Pokret bio na stanovištu da sa tom institucijom valja sarađivati – pretpostavljam iz nužde, zato što je tadašnja srpska Vlada, na čelu sa DSS, bila zastupala pogrešan stav saradnje sa njom, do izručenja svojih građana.

Tada sam novinaru izložio još od Kanta poznatu razliku između „privatne i javne upotrebe uma“, te da ja, kao pojedinac, građanin Č. K, i dalje smatrah da je saradnja neprihvatljiva, ali da, kao član Pokreta koji je zauzeo suprotan stav, uslovno prihvatam njegovu realnost. Ideja privatne upotrebe uma jeste da u okviru organizacije u kojoj se nalazite službeno ne dovodite u pitanje njen zvanični stav, ali da pokušavate da ga promenite iznutra, ako se on kosi s vašim ubeđenjima. To je jedan od temelja moderne evropske političke kulture, što g. Antić, iako iskusan u politici, još nije razumeo, već, štaviše, u tome vidi krunski dokaz (ne samo) moje, neprincipijelnosti, a možda i nečeg goreg. Iako naučnici, ne možemo, naravno, sve znati, ali je tužno kada, kao g. Antić, „snagu“ svoje argumentacije zasnivamo na neznanju. A sud o „neprincipijelnosti“ angažovanja za opstanak vlastite države, iako se ne slažete sa nekim stavovima pokreta koji pokušava da je odbrani – a ja sam u pogledu ovoga nikad nemah sumnje – prepuštam onima koji razumeju značenje pojma načela, kao i ideju gradacije redosleda njihovih prioriteta.

Uzgred, Pokret za zajedničku državu SCG g. Antić je „preimenovao“ (v. gore) u nepostojeći „pokret za evropsku Državnu zajednicu SCG“ („pravopis“ g. Antića). Reč „evropski“ stajala je, međutim, samo u nazivu „Milovog“, protivničkog pokreta za otcepljenje, ali su se g. Antiću – za razliku od davnašnje emisije – zbrkali ujedno i nazivi i orijentacije dvaju politički i istorijski odlučno suprotstavljenih pokreta. Valjda 12 godina nije dovoljno za istorijsku distanciju potrebnu da se makar identifikuju, ako već ne i razumeju, elementarne istorijske činjenice. U svom, kako reče, „bežanju iz nauke u politiku i nazad kako mu se prohte“ g. Antić teško može zaslužiti prelaznu ocenu i u jednom od ovih polja.

 

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар