Текстови и анализе
Лекарска грешка или више од тог
Прерана смрт мале Наталије покренула је мноштво питања из области здравства, судства и етике! Коментари на све стране. Од отворених политичких прозивки и позива на смену тј. оставку директора установе која је прва прегледала малу Наталију, до оптужби упућених лекарској струци за ординарно незнање. Председник Синдиката лекара и фармацеута Србије позива на критичност и уздржаност у свему, како у оптужбама тако и у судовима политичара и њиховим одлукама. Струка се, чини се не изјашњава довољно. На невештим телевизијским емисијама још невештији водитељи, али и гости на моменте аутистично третирају тему.
О кризи око Народног музеја
Постоји једна чудна појава у Србији. Дебелокожни политичари и владаоци опште праксе знају стару маркетиншку истину о сукобу политичара и интелектуалаца. За политичаре је сваки, па и најнепријатнији сукоб, тек још једна дневна обавеза. Са интелектуалцима су прилике другачије: уколико желе да допринесу држави и народу, они ретко подносе нашу политичку мочвару. У земљи у којој о аферама суде таблоиди исто је да ли сте криви или Вас само оптужују. Зато политичари лако говоре о „одговорности“, наравно успут и неодређено и увек о одговорности других. Све су прилике да нешто шкрипи у Министарству културе. После одласка првих људи Народног позоришта и Филхармоније, оставку је колективно поднео Управни одбор Народног музеја у Београду.
Био-идеолошки отпад и његови квалитети
Почело је… У иначе монолитном српском политичком зверињаку ствари се распадају. Али, нека се добронамерни не забрину, реч је о можда највећем квалитету тог лепо сортираног био-идеолошког отпада. Он се временом саморазграђује. Наше вође нису као неки идеолошки или верски фанатици заувек једно те исто. Они се „мењају“, разложе се, онда се поново саставе и увек су ту – нови а исти. Политичка смрт је у Србији одавно демантована као природно-друштвена неминовност. И она је, мученица, ту у својству драматургије једног вечитог позоришта у коме ликови нестају и настају не чекајући да се заврши једна-једина представа.
Реципроцитет
Мене је протеклих дана задивио народ са којим живим – грађани Републике Србије. У време највеће економске кризе, у часу када политичку елиту чине скоро све сами екстремисти (европски и радикалски, без разлике), у данима када нас велики пријатељи из Брисела и Вашингтона кажњавају зато што се не радујемо насиљу Приштине и увредама Загреба, онда када поједини страни чиновници предвиђају потпуни распаднаше државе… Коначно, у општем мртвилу клептократских политичара што славе нови аранжман са ММФ-ом који ће им омогућити још једна мандат експлоатације власти – наш народ је као један стао у одбрану угрожених права сународника у Црној Гори.
INTERVJU ČEDOMIRA ANTIĆA, Večernje novosi 17. jul 2011
Sprovodili smo neuspešne projekte jugoslovenstva i komunizma. Neintegrisani, sebični i tašti, kakvi smo, dozvolili smo da posle Hladnog rata Velike sile na nama ižive svoju rusofobiju. Od ujedinitelja postali smo parije koje braćom smatraju one koji su prihvatli frankovačku ideologiju kako bi zaradili amnestiju. Kao što je nekada mahnita vera srpskih elita u jugoslovenstvo donela neuspeh i štetu, tako sada tvrdnja da ćemo kad uđemo u EU smesta rešiti sve probleme, može samo da pogorša stanje. Evropska unija je sistem vrednosti, a ne “Zemlja dembelija”.
Начертаније
На овај свечани дан, годишњицу савезничке победе над фашизмом, и следствено Дан Европе, ред је замислити се над једном повезаном темом. Фашизам је између осталог у својој политичкој пракси садржавао и ширење организоване, дубоке и дивље мржње против појединих народа. Лажни, конструисани или погрешно протумачени „докази“ употребљавани су као средство за ширење националне и расне мржње. Уз помоћ фалсификованих или тенденциозно реинтерпретираних докумената и планова неполитични грађани претварани су у мрзитеље и злочинце. После година ширења и државног неговања ова мржња је омогућила многа језива зла светског рата. Управо је такав случај са списом који је остао познат под насловом Начертаније. Тешко је пронаћи савремену студију о историји југословенских и српских земаља током последњих двадесет година а да овај документ написан давне 1844. године није стављен у контекст темеља свега најгорег што се за то време догодило.
Reakcija koju je tražio urednik „Vremena“
Ako je u Makedoniji nedemokratski režim uspostavio crkvenu organizaciju koju ne priznaje niti jedna pravoslavna crkva, ako srpski sveštenici i vladike nemaju pravo da u mantiji stupe na tlo BJRM (čak ni kada putuju za Grčku), konačno ako je arhiepiskop Jovan VI prema mišljenju međunarodnih organizacija, žrtva državnog progona… kako nekome mogu objasniti da je neuljudno tvrditi kako je „i MPC pravoslavna crkva“, te da „Makednonci nisu prešli u budizam“?
Аутодемисија
Ово друго одрицање… а ко зна да ли ће их и колико још бити, више подсећа на сложену тактику неког власника или директора међународне компаније који свим силама настоји да стварност формално прилагоди неумољивим законима. Зато такав лута кроз корпорацијске власничке и управне лавиринте, склања се пред владиним установама, конгресним комитетима, парламнетраним анкетама и сенатским комисијама. Прескаче зидове функција и провлачи се кроз живице власништва и одговорности. Није ми познато да ли је тако нешто могуће када сте на власти у једној држави. Можда, једино, ако сте истовремено политичар и власник државе. У овом случају можда нису народ или Велике силе ти које треба заварати. Можда је реч о онтолошкој борби. Рвању са историјским развојем и неумитним напретком, којима се на олтар подносе велике и гласне, али козметичке и суштински ништавне промене. У току је, биће, битка против судбине и пролазности.
Промене
У Србији никада не би била промењена власт да није решено њено национално питање. Како је решено, боље да не говоримо. Косово и Метохија су окупирани, захваљујући тој несрећи онемогућена је изборна манипулација Милошевићевог режима, али му је одузета и карта националног заштитиника – пошто је јавно славио победу над НАТО. Црна Гора се такође фактички одвојила, макар у погледу избора. Опозиција је предстванике преосталих националних мањина наградила дајући им несразмерно велики, али политички неопхдан, утицај у будућој влади. За разлику од Србије, Црна Гора не може да отцепи своје Србе. Да „створи“ неку Републику Брда и Стару Херцеговину па да онда уједињена опозиција у маленој Превалитани дели потпредседничка места Албанцима и Муслиманима, а малобројним Хрватима препушта бокешку војводину. Срби су неизоставни део Црне Горе. Штета је била што смо, ако већ нисмо створили уједињену Србију, чији би Црна Гора била поносни и почасни саставни део, уопште губили време на разне југуславије и чуда која нити су била државна нити заједничка, жртвујући права Срба у Црној Гори за та бирократска чуда.
Зашто наш народ у Аустрији пропада
Ђорђе Натошевић Sanimex – Београд, 2007. године Едиција Исодиријана – одабрани српски есејисти Зашто пропадамо као народ? Oво је вероватно најчешће питање које се поставља у нашем схватању и поимању историје и друштва. Ово судбоносно питање непрестано се понавља и то као основни лајт-мотив у разумевању историјске судбине српског народа. Није то склоност нашег народа јадиковкама и јеремијадама, нити је то израз представљања себе као једине и највеће жртве, што се често може чути од наших новопечених демистификатора српских политичких и историјских митова. То је пре свега трагање за одговором на питање зашто је српски народ у својој бурној и тегобној историји доживео толико тешких и драматичних искушења. Ово питање се не јавља само у нашем ништа мање изазовном и драматичном добу већ је оно постављано и половином деветнаестог века. Њега је у свој ширини и изазовности поставио и на њега покушао да одговори Ђорђе Натошевић у књизи Зашто наш народ у Аустрији пропада, објављеној у Новом Саду 1866. године.