Текстови и анализе

Шта значи пресуда Веселину Шљиванчанину?

Изречена је другостепена пресуда генералу Милету Мркшићу и пуковнику Веселину Шљиванчанину. Мркшићу је потврђена претходно досуђена пресуда на двадесет година робије. Шљиванчанинова пресуда, а био је осуђен на пет година затвора, утростручена је ! Дакле, другостепена пресуда, заснована на истим доказима, претворила је петогодишњу робију у седамнаестогодишњу. У Србији више нема разумних и честитих грађана који би могли да мирне душе изјаве да је Хашки трибунал установа која треба да донесе правду и на неки начин оконча ратове из деведесетих година. Посебно брине вест која је процурила да је оваква пресуда донесена прегласавањем (говори се да су тројица судија гласала у прилог, а двојица су се изјаснили против ње).

Владавина препорукама

Светска економска криза је показала грађанима и државном врху Србије у којој је мери наше тржиште део глобалног система. Министри Владе Србије су релативно брзо схватили да криза није развојна шанса, тако да сада говоре о години преживљавања. Уверавају нас да Србији не прети банкрот и суноврат економског система, али неки њихови потези указују на то да се провалија ипак назире. После поносно најављеног програма субвенционисаног кредитирања, препоруке о смањењу накнада у управним одборима јавних предузећа, замене свега старог за нешто ново, најаве додатног опорезивања средње класе, из Владе је исцурила још једна препорука.

Прогнаници

Данас, 7 новембра 2011. године, у Београду би требало да буде потписана декларација иза које ће стати Србија, Црна Гора, Босна и Херцеговина и Хрватска. Није позната садржина овог документа. Слутимо да је њиме питање права прогнаника на повраћај имовине сведено на социјалну категорију. Савез 104 прогнаничка удружења месецима се бори да највећа заједница невољника у Ервопи – српски народ прогнан из Хрватске –после две деценије оствари своја људска права.

Компромис

Народи РЦГ су коначно равноправни, формално и у једном обичном службено-службеноупотребном називу, али ипак по први пут. Десило се да је уједињеним отпором опозиције заустављена организована државна асмилација. Да ли је реч о успеху? Не, разуме се. Режим је уступак учинио у изнудици: под притиском уједињене опозиције, српског националног програма (који је тек после 2006. наступио модеран, самосталан и промишљен), и у одсуству подршке Великих сила (које није брига за језичко/идентитетске проблеме остарелих приврженика). У будуће САД и ЕУ ће се, без много сумње, вратити старој пракси према којој на Балкану постоји и један народ коме национална и државна права нису баш потребна. Затим, црногорски режим је познат као вероломан. Није му веровати. Иза његових успеха често не стоје политичка вештина, државничка далековидост и људска чврстина, већ напротив зачуђујућа способност етичке акробатике. Али, хајде да анализирамо постигнуто.

Санкције

Албанске власти увеле су санкције на српску робу. Не чуде благе и неодређене реакције САД и ЕУ. Пошто је косовска независност теоретска а самосталност недоказива, постоје сумње да то уствари оне уводе санкције Србији. Реакција српске владе је бледа и бедна. Порука коју нам Приштина преноси је јасна. Србија не треба само да попусти, већ и да се понизи. Разумна и прагматична политика је једно, а помоћ у борби против сопствене државе је друго. Слободна држава у оваквим условима не води преговоре.

Увреде разума

Уочи одлагања Референдума о недемократским и неуставним изменама Дејтонског споразума наметнутим од стране међународних протектора БиХ

Демократија и демократе

Европска унија, а са њом и Србија, сместа су се сагласиле у вези са арапским дешавањима. Уместо да акценат ставе на хуманитарну помоћ, заштиту људских права и просвећивање тамошњих народа, европски, али и наши политичари заступају политику сличну оној која је вођена према Србији и Југославији 1992. године. Чуди бахатост људи који сада држе морална предавања о демократији и нечовечности Гадафијевог режима, а трчали су у Либију и изјављивали како је визионарска идеја „братског вође и водича револуције“ о трампи „воде за нафту“ и изградњи медитеранског водо-нафтовода. Ако Вашингтон, Брисел и Москва играју игре око цене нафте и бране своје интересе у региону, какав је рачун Србије ?

Једна година

Шта 2010. годину чини посебном? Она је означила крај илузија. Криза није окончана 2009. године, како је прорекао мр Млађан Динкић – највећи економиста међу видовњацима. Планови владе најављени буџетом за 2010. годину нису остварени. Инфлација је већа него раније, земља задуженија, привреда се слабије развија, реформа правосуђа је крахирала, борба за суверенитет над Косовом и Метохијом је банкоритрала пред Међународним судом правде, процес легализације дошао је до стадијума да власт више нема јасан и јединствен став. Монополи у Србији довели су до тога да се по први пут од 2000. суочавамо са несташицом појединих намирница.

Пријатељство

И док наше кошаркашице у Његошевој престоници, историјском бастиону српства, играју у, како записаше једне подгоричке новине, „фантастичној атмосфери“. Где се у духу јасеновизације земљице Дукље милозвучно скандира „Уби ! Уби! Уби Србина!“. Ми треба да верујемо да смо због два-три геста пријатељства према Вуку Јеремићу или Томиславу Николићу ушли у фазу добрих односа две државе.