Текстови и анализе

Предлог за смањивање незапослености међу нашим лекарима

Врло често у некомпетентним круговима може се чути мишљење како Србији лекари не недостају. Како их има довољно. Био сам сведок када је и министар, овај последњи, ( да ли и будући?… онда, већ, бојимо се, доживотни), у тим разговорима имао став који није окарактерисан као супротсављање овом суду. Ако је то тачно зашто имамо предуге листе чекања у многим областима медицине. Овде мислим на дијагностику срчаних болести инвазивним путем, дијагностику КТ и МР, операције на крвним судовима срца и срчаним залисцима итд.

Крах српске опозиције

Показало се да је ова година прекретница у савременој страначкој историји Србије. Пре осам година пао је Режим Слободана Милошевића, ипак кључна идеолошка и програмска подела је остала. И политички консензус око тога шта треба по сваку цену избећи, такође је опстао. Дакле, велика парламентарна већина није напустила ранији однос према државности, Косову и Метохији, спољној политици, економском уређењу и социјалним очекивањима… Једина разлика била је садржана у чињеници да су владајуће странке прихватиле реформе као предуслов за стране кредите. Странке бившег режима (СПС и СРС) не само да су опстале, већ их је од победе на изборима делила само неаутентичност. Наиме, више од 600,000 бирача, колико им је недостајало да поврате власт, били су разочарани догађајима од 2000. године и неспремни да другоме, осим Слободану Милошевићу, повере свој глас и срце.

REPUBLIKA SRPSKA DELENDA EST

Ако хоћемо да успоставимо као друштво „заједницу сећања“, онда су чињенице , њихова реконструкција, оно чиме треба се бавимо, а не да унапред исконструисаноом “политиком сећања“ у име политике имамо надзор над прошлошћу. Хапшење Радована Караџића битан је чин за консензус заједнице да ради своје будућности до проћишћења расправља о својој прошлости и злочинима у њој. Зато је сваки покушај да се овај чин стави у „антицивилизацијски“ контекст – још један покушај да се прошлост учини неразговетном, манипулативном, релативном и да се ослаби снага друштва да изађе на крај са сопственом прошлошћу, каже у свом програмском тексту Заједница Сећања Борка Павићевић.

Пристојност као темељ демократије демонтажа народа

Докле ће се код нас на делу и на екрану фаворизовати глупост, примитивизам, егоизам, нетрпељивост уместо памети, културе, суочавања, солидарности, љубави, нежности, узајамног помагања, разумевања и толеранције, запитао се наш познати психолог Жарко Требјешанин у тексту у коме је разматрао феномен Великог Брата и његове разорне последице на покушај успостављања темељних цивилизацијских вредности. Његов недсвосмислен сакључак је садржан у тврдњи да емисије оваквог типа као што је Велики Брат имају далекосежно негативне последице и доводе до разарања успостављеног културног обрасца што доводи до апсолутне превласти примитивизма, површности, глупости и некреативности која се онда преноси као нови образац понашања и испразне и површне комуникације.

Како да Срби и Хрвати превазиђу прошлост

Историја односа Срба и Хрвата је хроника крајности. Два народа, које спајају језик и заједнички живот, до 20. века су живела у међусобном миру, али увек под влашћу туђина. Заједно су се доселили на Балкан и населили обе стране миленијумских цивилизацијских, религијских и геополитичких граница. Притом су и сами, гоњени тешким усудом, измешали своја села на простору од Купе до Лаба, а са њима и легенде, надања, успомене и гробља. У независним и слободним државама увек одвојени, Срби и Хрвати су заједничку државу створили из велике тренутне потребе превиђајући велику и вечну провалију која их дели.

Демократија

Србија има много тешкоћа. Ипак, она има једну предност над Црном Гором. Реч је о томе да у Србији нико не сумња у демократску природу њених избора. Чак и они који тврде да се 2000. „ништа није променило“ немају примедбе на изборе. Црна Гора има несрећу да на Балкану нема државе у којој су изборни процеси под толиком сумњом као у њој. Срећа власти ДПС-а и сателитских странака је у томе што се и Белорусија налази у Европи. Тако Црна Гора у изборној пракси није једина и на континенту потпуно усамљена.

Шта се крије иза нове дипломатске активности између Београда и Загреба

Пре нешто више од једне године Република Србија ставила је на снагу свој акциони план припремљен за случај да Косово уз помоћ САД и ЕУ прогласи међународну независност. Иако исход једног страначког, коалиционог споразума, овај половичан, неуједначен, различито схваћен и тумачен, спољнополитички програм, подразумевао је да Србија повуче амбасадоре из држава које признају Косово. Словенија и Хрватска биле су међу привима које су признале „Републику Косово“. Остале Балканске државе биле су тактичније и стрпљивије. Наравно, наша влада никада, ни пре ни после 2000. године, није веровала у очување суверенитета Србије на Косову. И баш као што је пре десет година рат вођен да би се оправдао до тада неприхватљив долазак страних (НАТО) трупа, тако је „акциони план“ замишљен као излазна стратегија власти.

Једна листа

Опозиција у Црној Гори преговара око изборног уједињења. Владајући режим се припремио да после три године вештог маневрисања, када је уз помоћ бриселске бирократије успео да се представи онакав какав није – либералан и демокрартски. Захваљујући неспособности опозиције да се одреди према најважнијим начелним питањима која у свакој демократској држави морају бити уређена, режим је успео да референдум из 2006. представи као сопстевни тријумф, донесе устав и однесе победе на неколико изборних циклуса.

ДЕМАНТИ послан редакцији Гласа јавности

*ДЕМАНТИ* послан редакцији /Гласа јавности/ Жонглирање без последица, Глас јавности, 16. 01. 2009, стр. 3 У изјави коју сам дао Вашем новинару С. Гујаничићу 15. 01. о спољној политици Републике Србије нисам рекао да је председник Републике Србије био „Титов ђак“ нити да је најбоље схватио „Титову идеју по којој је најбоље да у држави влада диктатура а да на светској сцени буде несврстан“. Уопште, сматрам да је Б. Тадић демократски политичар, али сам критичан према његовој политици. Жао ми је што ме Ваш новинар није контактирао како би ауторизовао моју изјаву, што сам од њега затражио.

Председник Републике и поштовање устава

Већ одавно је устаљена пракса у нешем политичком животу да седнице Главних Одбора значајнијих политичких странака служе пре свега да њихови председници одрже своје пригодне програмске говоре, припрете несташним и незајажљивим функционерима и демонстрирају пре свега своју непомућену и ничим угрожену апсолутну моћ и утицај унутар странке. То је већ постао уобичајени реторички ритуал, јер после као по неписаном правилу следи затворена седница о чијем току јавност има само далеке, непоуздане ођеке и спорадична медијска нагађања. Тако се и најлакше ствара толико потребна и нужна представа о страначкој монолитности и јединству као пресудног предуслова за складно функционисање и политички опстанак странке.