Текстови и анализе
Да ли ће Србија отворити тајна досијеа?
Средином 9. века у Византији је заседао сабор на ком је обновљено поштовање икона. Под председништвом царице Теодоре окупили су се епископи, монаси и свештеници да прекину столетно иконоборство. Био је то сабор покајања, будући да су цареви стодвадесет година углавном убијали и прогонили поштоваоце икона (иконодуле). Један од ретких иконодула затражио је на сабору да буду анатемисани сви кривци за дугогдишње прогоне и јерес, укључујући бивше патријархе и почивше цареве. Један од предлагачевих умеренијих сапатника зауставио је овај предлог оборивши га једноставном логиком: пошто се током деценија иконоборства црква готово свела на иконокласте, такав поступак би, парадоксално, вероватно највише нашкодио самом православљу.
Слобода за владику Јована
Архиепископ Охридски Јован 6. ухапшен је на основу међународне потернице на бугарској граници. Владика Јован је црквени великодостојник одан споразуму што су га Српска православна црква и неканонска Македонска православна црква потписале у Нишу 2002. године. Овим споразумом црква у Македонији враћена је канонско јединство са СПЦ. Притом је она добила аутокефалан (самосталан) статус. Мекедонска страна је убрзо одбацила овај испрва једнодушан споразум. Владика Јован је 2005. изабран за поглавра Православне охридске архиепископије. Недуго потом одузето му је право да јавно чинодејствује, забрањен му је улазак у цркве и више пута је хапшен и суђен.
Амбасадор
Заиста, увредљиво је подсећати на националне интересе и пријатељство државу чији председник тврди да одржава добре односе са суседном земљом која је у протекле три године: 1. признала независност дела наше територије (КиМ), 2. хапсила наше сународнике, понекад држављање, и судила им на непоштеним судским процесима (после 1995. су осудили крадљивца стоке као саучесника у извршењу Начертанија Илије Гарашанина), 3. славила осуђене ратне злочинце, 4. организовала дипломатске самите држава које окружују Србију укључујући и албанско Косово, 5. одбијала да врати станове десетинама хиљада прогнаника, 6. најављивала окупацију Републике Српске… Е то су нам пријатељи. Ако тако бирамо другове, амбасадор Конузин може да нам буде само и искључиво најгори душманин. А још је и дипломатски неишлифован – много се пали !
Извештај о политичким правима српског народа у региону за 2011. годину
Од августа 2010. до данас статус српског народа у региону се углавном погоршао.
Краљичина каријера
За неке наше политичаре српски генерал је исто што је за САД био Бин Ладен. Читамо да је председник Тадић лично пратио акцију хапшења. Баш као некада Обама. Не знам да ли је технички био довољно опремљен или је само преко телефона помагао полицији својим богатим искуствима из изборне кампање. У време хапшења Караџића један колумниста Гардијана препоручио је Тадића за премијера Британије. Након хапшења Младића, личног наступа, евентуалног доприноса акцији и показаног стила, плашим се да је угрожена и краљичина каријера.
Serious human rights violation in Montenegro
Lettet to mr Eduard Kukan, former Minister of Foreign Affairs of Slovakia and current memeber of the European Parliament
Краљевина Србија као национални бренд
Национални идентитет представља један од темеља за јак национални бренд код нација са најјачим елементима бренда (као што су САД, Немачка, Шведска, Јапан…), па је зато важно у њега улагати и развијати га. Краљевина Србија са својим краљем може да повеже север и југ, исток и запад Србије и некадашњих и садашњих српских земаља. Он, као интегратор свих вредности, делује позитивно на јединство, морал и самопоуздање читаве нације. Заправо он није личност ни једне политичке странке, његова улога је помоћ у развоју државе и нације, односно свих који живе у Србији.
Зашто Европска унија?
Протеклих седмица у Београду повремено демонстрирају студенти. Први, бројнији, протестовали су због једностраног проглашења косовске независности и признања великих сила која су уследила. Други, на улицама захтевају наставак прикључивања наше државе Европској унији. Како то обично бива, са државом у тешкоћама и нацијом у кризи, спор око питања правца државне политике све је само не начелан. Протествујући у прилог државне политике према Косову, грађани суштински подржавају и изостанак свега оног што током претходних девет година није учињено.
Србија на прекретници
Србија је гласала. Девети пут грађани су гласали за првог човека наше државе, који ће ушавши у скромну канцеларију на Андрићевом венцу стати формално на чело државе – исто оно место на ком су стајали наши кнежеви, краљеви, цареви, деспоти и диктатори. После деценија комунистичке и Милошевићеве диктатуре, коначно смо у прилици да се сви сложимо око једног: на ове изборе нико није имао примедбе. Сви учесници политичког живота верују да су избори спроведени демократски. Што је најважније, тако мисле и бирачи. Судећи према изузетно неуредним бирачким списковима гласало је око 61% уписаних бирача. Постоје процене да је у ствари реч о чак 45 (80%) бирача. Наше наслеђе је тешко.
Рат као опција
У српској јавности је већ неколико година актуелна расправа на тему, да ли смо спремни да ратујемо за Косово и Метохију. Пре неколико дана у емисији „Упитник“ на првом програму Радио-телевизије Србијe саветник премијера г. Александар Симић, изјавио је да је рат легитимно-правно средство за одбрану Косова. Симићева изјава наишла је на бурна реаговања. Поједине телевизије и новине посветилe су јој неуобичајено велику пажњу. Немам жељу да улазим у суштински бесмислену дискусију која још увек траје у нашем етру и на арима рото-папира. Мислим да је корисније разматрати разлоге зашто је овако важна тема постала бесмислена.