Текстови и анализе

Седам година после

Још једна годишњица 5. октобра. Можда прави тренутак да на час застанемо и погледамо у године, које су иза нас, али и у дане који следе. Пре 7 година градјани Србије су изборили историјску шансу за нови почетак. На развалинама Милошевићеве државе, тадашња политичка елита је почела да зида кућу у којој и данас живимо. Са ове дистанце, мислим да је требало боље очистити темеље. У подруму се увек накупи доста смећа. Можда је требало и обратити пажњу на госте, поготово на оне са поклонима. За зидање државе је осим спретности, потребна и мудрост, али и свест о озбиљности посла, у коме свака грешка може да утиче на генерације сународника.

Скојевски синдром

Дошло до једне занимљиве обнове послератне скојевске праксе. За неке партије је главни доказ динамизма активно митингашење, као после Другог светског рата.Део политичара је право из школских клупа ускочио на високе државничке положаје. Такво прескакање било каквог професионалног, а камоли државничког стажа, правдано је потребом да динамизам младости продре у окоштале и склеротичне структуре политике и друштва. Зашто је то «скојевски» а не «партизански синдром»? Партизанске вође су су и поред младости а често и недостатка формалног образовања, имали огромно искуство јер су прошли најтежа искушења и прекалили се у руковођењу у страшним условима. Послератни кадрови су често морали да се доказују лажним активизмом и приањањем уз важне заштитнике.

Будућност друге Коштуничине владе

Седамнаест година савременог вишестраначког парламентаризма у Србији наметнуло је једно неписано, али више пута окушано, правило: политичка стабилност и надмоћна парламентарна већина никада нису биле основа јаких и дуготрајних влада. Тако је то било с владом изабраном након првих вишестраначких избора, 9. децембра 1990., а слична ситуација поновила се 1996. и 2001. године. Милошевићевом режиму могла се замерити ауторитарност и неинституционалност, ипак ова традиција настављена је и после његовог пада. Од четири демократска кабинета који су управљали Србијом током више од шест година, најнестабилнији је био први који је имао чак двотрећинску парламентарну већину.

Сива зона

Никада у историји није било једноставно бити грађанин парчета земље под именом Република Македонија, а данас је то, скромно речено, сурово незахвална позиција. Друго име за ветрометину на коју нас изводе натоваривси нам баласт апсурда да зарад туђег интереса заборавимо на свој, да зарад нечијег нелегалног договора погазимо међународно право, иначе свог јединог легалног заштитника, не постоји. Од Македоније се тражи да се упусти у вратоломију за чије последице сасвим је извесно само то да ће бити врло дугорочне и за сва времена уклесане у историју наших односа са једним од наших “најдобросуседскијих” суседа, Србијом.

32 слова

Црногорски језик је почео да добија облике стандардизованог језика. За разлику од осталих језика насталих невиђеном лингвистичком сецесијом која је уследила распаду бивше Југославије овај нови језик имаће и два додатна словна знака – наводне фонеме „сј“ и „зј“. У Србији је могуће чути три сасвим различите реакције на ову јасну и чврсту одлуку црногорских лингвиста и политичара. Најбројнији су они који овај процес занемарују или повремено извргну руглу. Трећи настоје да научно докажу како црногорски језик не може бити посебан језик. Правилу које би јотовањем омогућило поносним Црногорцима да родитељске очеве ословаљавају присно „ђеде“, подсмешљиво приписују далекосежност које ће тјеме претворити у „ћеме“, а дјечака у „ђечака“.

Интервју за Глас Српске

*Да ли је након хапшења Радована Караџића Србија ближа Европској Унији?* Извесно је да Брисел гаји поверење према садашњој владајућој коалицији. Хаг је нажалост током целокупног свог трајања политички употребљаван и злоупотребљаван. ЕУ је због несарадње Србије са Хагом 2006. године прекинула преговоре о Споразуму о стабилизацији и придруживању, да би их, иако услови нису испуњени, наставила и као подстрек ка победи понудила на потпис Борису Тадићу у јеку кампање за мајске изборе. Дакле, хашки услов је крајње релативизован. Притом, треба речи да је судбина Србије, кад је реч о европским интеграцијама, повезана са суседним државама, али и са односима у самој ЕУ. После краха европског устава и сада дубоке кризе Лисабонског споразума, интеграција нових држава у ЕУ несумњиво је успорена.

Запослимо се проблемом незапослености

Кад се у оваквој Србији једна област издваја по количини самообмана и шпекулација, свакако да заслужује посебну пажњу. Незапосленост, о којој је реч, већ је сама по себи толико озбиљан проблем да се ни много мања количина испразних покушаја и свесног заваравања не би смела толерисати. Деценијама уназад, већа пажња се поклања формалном смањењу броја евидентираних, него стварној борби за смањење незапослености. Често се ишло и преко границе апсурда, као при покушају да се број незапослених ‘смањи’ тиме што би се са евиденције брисало свако лице које после одређеног времена проведеног у статусу незапосленог одбије понуђени посао, без обзира на квалификације (стручну спрему)!

Премијер

Прошло је не пуних осам година од „народне“ победе над Милошевићевим режимом која се огледала у тријунфу Војислава Коштунице над Милошевићем. За време тог периода тадашњи победник (а после скорашњих избора свакако губитник) представио се народу у једном врло не обичном светлу. За разлику од осталих лидера ДОС-а овај доктор права се између осталог залагао и за не спровођење реваншизма над једним криминалним и аутократским режимом који је био на власти 90-тих година. Разумљиво то се могло и очекивати од човека који је као доктор права и тадашњи велики „легалиста“ подразумевао да све мора бити у складу са једним (накарадним) вежећим правним системом који је деценијама грађен.

Демократија

Србија има много тешкоћа. Ипак, она има једну предност над Црном Гором. Реч је о томе да у Србији нико не сумња у демократску природу њених избора. Чак и они који тврде да се 2000. „ништа није променило“ немају примедбе на изборе. Црна Гора има несрећу да на Балкану нема државе у којој су изборни процеси под толиком сумњом као у њој. Срећа власти ДПС-а и сателитских странака је у томе што се и Белорусија налази у Европи. Тако Црна Гора у изборној пракси није једина и на континенту потпуно усамљена.

Србија и Српска православна црква

Србија и њен народ немају установу древнију и дуготрајнију него што је то православна црква. Без обзира на ратове и прогоне, опадања и подривања, промену организационе сруктуре и варирање у моћи и утицају, српска црква представља један од темеља државног и националног идентитета наше државе. Тврдећи ово, ја не говорим као верник или конзервативац. Напротив, ако је Европска унија, у којој живе милиони грађана потеклих из цивилизација којима је хришћанство у потпуности туђе, дуго дебатовала о томе да ли су њени темељи антички и хришћански, мислим да је у случају Србије, хришћански темељ несумњив. Доказ је чињеница да је црквена хијерархија, после пропасти средњовеновне српске државе, током неколико столећа водила наш народ трновитим стазама ропства под претешким османским јармом.