Чедомир Антић: 1 топ, 1 ирвас и 200 евра

среда, 24 октобра, 2018 у 6:15PM

Нисам на „црној листи“ Ђукановићевог режима. Остао сам без 200 евра. Толико су коштала разна чашћавања великог броја пријатеља и познаника које је вест о листи испунила поносом што ме познају. Није ми жао, али молим вас: када будете хапсили Ђукановића, одмах му комисијски одузмете 200 евра. Знао сам да ће овако бити, о томе сам писао у овим новинама. Ако сам ја знао, добро је било познато и њему чије су пандурске службе пласирале лажне вести само да би напакостиле поштеном и радном човеку. Дакле, укратко, ако не стигнем први до њега, одмах му одузмите новац. Да после не буде расправе шта је, чије је, те маса, те стечевина, те фамилија. Посебно ме брине ако га буде потраживао неки међународни суд. Па да му као његовом политичком „тати“ Слободану Милошевићу дозволе да читаво братство побегне са целокупним новцем и пораспродаје некретнине а он тамо на суду глуми црногорског родољуба и прави се Енглез.

Како се завршила цела та интрига са „црним листама“? Замисао је била да испитају како ће реаговати српска јавност и да уједно покажу да смо ми овде сви „Пинк“ и сви мање вредни од госпођице Сораје Вучелић (којој је Србија недавно забранила улазак на своју територију). Наишли су на јединствен одговор. Иако је званична Србија ћутала, њене пандурске новине обрушиле су се на Мила. У местимичним окршајима наших родољуба и Ђукановићевих најамника у Србији и Црној Гори изашли смо као апсолутни победници. Разни Аџићи су овде – чак и када РТС доведе некакве „независне“ стручњаке са црногорском хегемонијом деценијама оптерећеног Факултета политичких наука у Београду – увек и само испадали гори и суштински смешни.

Патријарх српски посетио је Црну Гору и нису га ухапсили нити му забранили улазак у земљу Св. Саве и Св. Петра Цетињског. Надахнут јеванђеоским праштањем пастир српског православља позвао је грешног Душка Марковића, подгоричког батинаша из 2015. године, на ручак. Овај је наравно имао важнија посла, али је онако издалека поручио да очекује извињење. За шта? Зато што је Његова светост похвалила Ђукановићеву и Марковићеву Црну Гору упоредивши је са НДХ? Потребне су биле деценије отровних речи, мржње да би се догодио геноцид из 1941. године. Парадукљани и неозеленаши тек су почели. Сигуран сам да ће бити успешнији ако им дозволимо да изађу из змијарника. За сада су бољи од „Оца Домовне“, Јосипа Франка, млађег Павелића и оба Кватерника на њиховим почецима. Да ли ће на крају успети, зависи од околности и нас.

Велики пораз Ђукановићевог настојања да све нас који се залажемо за равноправност и пуна права српског народа у нашим заграничним земљама представи као групу екстремиста и лудака којих се одриче и стиди Србија, није дакле успео. Дао нам је медијски простор који је свако искористио како је знао. Када Србија буде постала модерна и у пуној мери демократска држава, овакви инциденти водиће паду ауторитарних инспиратора. Сада су се Мило и Душко повукли. Оставили су башибозук да се нама бави по слабо читаним порталима.

На нашем простору делује један чибави средовечни Белосавчанин који не зна шта да напише о себи осим да је неуспешно покушао да буде скрибоман, а деловао је у аутошовиностичком подлиску једног београдског дневника. Лош имитатор Петра Луковића, пре би могао да глуми топ у музеју. Показао је да нема ни основне информације о нама. О нашим књигама читао је посредством разних мудраца каква је она османска суклата Пувало или како се већ презива. Тужно је да чак и Вучићев човек за све послове под надимком Бизон – кога је овај аутор саставио са Раковићем и мојом маленкошћу, својим образовањем и наступом представља недостижан узор несрећном провинцијалцу који тако недостојно носи старо шумадијско име првог хрватског краља.

Јавио се такође један велики интелектуалац чију биографију не би могао да напише ни Пабло Куељо. Најважније је да је реч о „прешједнику“ некакве црногорске матице у Србији. И тај мученик, који носи име које је измислио отац највећег српског правника и историчара Слободана Јовановића, у недостатку бољих аргумената пореди нас са некаквим бубама и на крају свог псеудолуковићевског урадка чак нас и баца у клозет. Прво, о чему да разговарам са представником мањине која је у Србији доминантна и презаступљена? Хајде да не говоримо о статистикама, то је летос изјавио подгорички диктатор Мило Ђукановић. И сада би представник те презаступљене мањине, са недокучивим образовањем, нејасним хипотезама и потпуно неутемељеним тврдњама, да доказује како је Црна Гора 1918. окупирана и како ћемо ми који тврдимо супротно кад-тад доспети на неку црну листу. Ако смо ми бубе, онда уважени „прешједник“ више личи на ирваса него на Илира или не дај боже Дукљанина. Време је да размисли да ли жели да буде део друштва које је његову дедовину „окупирало“ и „силовало“. Шта ће овде? Срби су Црну Гору створили и 1918. ослободили, били су у њој већина све до 1948. године, данас чине трећину становништва и већина говори српски језик. Ја не тражим ни Душаново царство ни Србију од 13. новембра 1918. години – захтевам само да и мој председник каже за Србе оно што је Ђукановић рекао за Црногорце у Србији. Бринем за права Срба, а да ли ће ме неко називати смрдибубом и да ли ћу ја некоме препоручивати да напусти равницу неповољну за живот ирваса, искрено нити ми је битно, нити ми је смешно. То је део тешког посла – суочавања са диктаторским режимом.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар