Чедомир Антић: Атентат као судбина

понедељак, 7 новембра, 2016 у 9:54AM

 

 Србија и Црна Гора су чудесно повезане. У Црној Гори су пронашли терористе без оружја, у Србији оружје без терориста. Ех да смо заједно, нико се не би подсмевао властима и причао неукусне вицеве на најтеже теме. Овако раздвојени од стране покварених комунистичких и транзиционих елита и моћном вољом великих сила, делујемо помало сметено. Ми смо нека врста заједнице слепог и мутавог.

  У близини куће Вучићевог оца пронађена је велика количина оружја. Уместо резултата истраге данас грађани Србије гледају и слушају медијски галиматијас у коме све што је владино (или је од ове икада имало било какву корист) напада све који сумњају у то да је спречен атентат на српског премијера. Они који сумњају пак, такмиче се у томе ко ће у већој мери исмејати наступе званичника и њихових невладиних присталица, који указујући на опасност што се надвила над Вучићев живот не могу а да не покажу презира достојно удвориштво и неинтеигентно дворјанско подаништво.

  У некој правној држави можда би у неким новинама испливала вест да је у близини дома премијеровог оца пронађен арсенал оружја, али то свакако не би постало поље наступа разних владиних протпарола и манекена на министарским и посланичким функцијама. Ваљда је у интересу истраге да бројне личности повезане у заверу не буду обавештене и алармиране. Дебата о истрази која је тек отворена, са разним незваничним детаљима, на свим програмима домаћих телевизија, свакако доприноси да разни безбедносним слојевима ионако заштићени политички налогодавци наводно планираног атентата уклоне све трагове који би могли водити до њих и брижљиво се сакрију. Али, важно је да је минисстар унутрашњих послова Небојша Стефановић од почетка присутан на лицу места и у медијима. Као и увек. Зар није он лично, сачекао девојчицу коју је наша полиција успела да експресно ослободи од француских отмичара? Нашао се између возила и оца, па је отворио врата, узео дете и пред камерама га проследио родитељу. Исто као што је министар здравља лично носио болесно дете у авион који га је однео на лечење у иностранство. Баш као што је прве године своје славне владавине и лично Вучић наишао на завејане у снегу. Потом је неко јадно дете, онако висок и у ципелама са равним ђоном, носио кроз снег, а све пред бројним камерама (док су телохранитељи вероватно држали руке у џеповима или можда мерили шефу пролазно време спасавања).

  Наравно да Стефановић не би оставио грађане необавештене о томе да се чак 97 сумњивих лица кретало око базне станице у Јајинцима, а полиција је до тренутка док се он нашао пред камерама успела да дође до мање од половине њих. А тек Александар Вулин, министар задужен за социјалну политику и партиотизам. У емисији РТС-а он је за све оптужио америчког амбасадора. Од изборне ноћи када је примио опозиционе вође, па све до данас, тврдио је Вулин, управо је амбасадор Скот осовина, ослонац, тежиште… сваке субверзиве активности. Није Вулин објаснио какве то везе има са овим или оним црногорским криминалним кланом са којим се то оружје опет незванично и произвољно повезује. Није јасно ни шта је то тако страшно за Вучића и власт, који се диче добрим везама са САД и ЕУ, учинио амбасадор ако се и видео са опозиционарима или дао неку изјаву око нелегалног рушења нелегалне градње. Вулин рече да амбасадори у изборној ноћи не треба да контактиају опозицију, а ни власт… Ипак, остаје чињеница да је 2014. у изборној ноћи, прошли амбасадор посетио баш изборни штаб СНС и Вучића (тиме и његовог коалиционог микро-партнера Вулина).

  Ко би могао да верује да су у опасности људи који су направили каријеру доказујући своју важност, између осталог и наводном угроженошћу сопственог живота. Вучићев бивши сарадник, а данас огрочени непријатељ, новинар Предраг Поповић (некадашњи уредник Национала и Правде), избројао је двадесетак наводних покушаја атентата на Вучића. Већина су карикатурални и умишљени у мери у којој и државни удар иза кога су пре годну дана наводно стајали власници новине Курир. Ударни промотер Александра Вучића у јавности, власник дневних новина Информер, тада је из емисије у емисију викао како ће Вучићев одлазак у Јапан отворити простор пучу. Данас није тако гласан. Можда је свестан, као што би сви требало да буду свесни, да злоупотребом могућих атентата може постићи само да више нико не поверује ни у праву опасност.

  Као и у Црној Гори нас данас у Србији упозоравају на олако прихватање претње Ђинђићу. Јавне личности које су сумњале у покушаје атентата у које ни сама жртва (Ђинђић) није веровао, данас после тринаест година цитирају и предстваљају замало као саучеснике у злочину из 2003. године. Живимо у тешкм и суманутим временима: тирани данас јавно бране демократију, велике силе глуме непријатеље тиранима који су им на плати, криминалци служе влади, најважнији амерички људи праве каријере на грђењу САД… Народу остаје да потврђује уместо да бира, а пристојним гађанима да ћуте и у напред се кају зато што ће се једном догодити и прави атентат.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар