Чедомир Антић: Авети

понедељак, јун 19th, 2017 у 3:35PM

Лако је Милу Ђукановићу да на годишњици Демократске партије социјалиста прозива авети. Он је лично једна авет, па о теми зна много и нема потребе да било шта призива, пошо је већ скоро три деценије присутан и опасан.

Мило Ђукановић се против тих „авети деведесетих година“ борио тако што је издао државу коју је активно стварао (не питајући много народе и грађане Црне Горе и Србије). Против Милошевића се тукао тако што је лета 1997. омогућио његов избор на место председника СР Југославије, а три године касније бојкотовао изборе на којима је Демократској опозицији Србије био значајан сваки глас. Да ли је рат био аветињски? Па Мило Ђукановић је био премијер земље која је водила рат. За разлику од Срба који су бранили права свог народа, људи као Ђуановић су били на страни за коју су ценили да је јача: 1991. – једној, 1998. – другој, и коначно 2014. – трећој. Пракса је остала иста. Послушност и подобност моћнима, не значи демократску власт, успешну државу и наду у напредак.

Улазак Црне Горе у НАТО само је потврдио мишљење оних који су у Ђукановићевом режиму препознавали један ретрогардни, ригидни, ауторитарни режим. Зашто је црногорском шовинистичком режиму данас, након што је у потпуности нелегитимно и недемократски увукао земљу у НАТО потребна оваква динамика сукоба? Опозиција је по први пут у потпуности јединствена. Наравно, то јединство после деценија ауторитарне владавине засновано је само на одбацивању режима, али зар није тако било и у Србији 2000. године? Како је могуће да је власт у Подгорици данас усамљенија него икада? Ову чињеницу доказују не само од целокупне опозиције бојотовани избори у Никшићу, већ и исходи свих овогодишњих општинских избора. Ако је већ црногорски режим толико успешан у спољној политици, како то да се у иностранству умножавају гласови протеста због прогона демократске опозиције? Можда је ћушка коју је на састанку НАТО-а добио премијер Душко Марковић, суштински довољан капитал међународне препознатљивости и афирмације црногорског режима? Напад на демократске посланике, систематски прогон политичких вођа српског народа, чињеница да у црногорским затворима труне неколико група политичких затвореника којима је заједничка национална припадност, говоре о правој природи подгоричких власти. Вест да најкорумпиранији режим у савременој историји Европе, прогони председника странке која никада није била на власти и то због корупције, потврђује одавно познати парадокс слепила које увек снађе велике властољубивце. Зато Ђукановићев режим данас не завређује само међународне санкције, већ и сатиру у рангу Домановићеве. Сада више није у питању „данга“, већ „ћушка“.

Ових дана много се говорило о могућности грађанског рата. Извесно је да се после уласка у НАТО Ђукановић понаша као да је у грађанском рату и победио. Упорност црногорског режима у обесправљивању и прогону српског народа али и демократске опозиције, показује да су ЕУ и НАТО коначно направили круг. Њихов узлет започео је када су на развалинама Франкове и Салазарове диктатуре у Шпанији и Португалу помогли изградњу узорних демократија које су ступиле у НАТО и тадашњу ЕЕЗ. У Црној Гори су, међутим, једну Асадовску аутократију, са елементима вишестраначког парламентаризма, почели да претварају у дезидеологизовану салазаровску диктатуру.

Само, да ли заиста намеравају да бране болесне снове својих дукљанских штићеника и натурализованих илироидних дипломата? Мисли ли ико да ће српски народ стајати у резигнацији док му одузимају право на постојање? Да ће народ који је створио Црну Гору пустити да јединој канонској цркви којој припада отму Цетињски манастир, па да тамо устоличе некаквог шовинистичког и пандурског распопа? Да ћемо чекати одлуку Стразбура док група дпсовских криминалаца руши и надзиђује наше светиње? Да ли су уверени да ћемо заувек пустити да се у школама и јавним установама затиру српски језик и Ћирилица? Мисле ли да ће затварајући српске политичаре и прогонећи мирне грађане изазвати контролисани револт после кога ће 200.000 грађана Црне Горе утоварити у аутобусе и камионе и послати за Србију? Ово није 1995. година, и управо зато је Ђукановић једна обична авет. У Црној Гори се власт можда није променила од онда, али у Србији нема више Милошевића. Доћи ће час када насиље више неће бити могуће и када ће силници из Подгорице наићи на отпор већине народа Црне Горе. Ми у Србији већ четврт века живимо са траумом прогона нашег народа у Хрватској. Ако се таква траума не дај Боже понови, она тешко може остати само наша.

Posted by
Categories: Ставови, Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар