понедељак, 27 јануара, 2020 у 2:47PM

Срећан Вам Свети Сава, наша народна и школска слава. На данашњи дан лепо је сетити се поучних, моралних и богољубивих прича. У Црној Гори питање слободе вероисповести власт покушава да претвори у ружан братоубилачки и међуетнички сукоб. Зато се данас присећам приче о младом свештенику Ласлу из Темишвара.

Било је то давно – пре хиљаду, триста… можда чак и тридесет година. У земљи на исток од наше владао је председник кога су високо уважавали у свету. Данас би за њега рекли да је био суманути тиранин, али онда, у време  глобалног сукоба, када се очекивало да човечанство захвати светски рат и страховало од „нуклеарног холокауста“, њега су сви управо уздизали. У Москви толико, да је његова држава била једина чланица Варшавског пакта на чијој територији није била стационирана совјетска армија. У Сједињеним Државама – довољно да са њим потпишу споразум о највећој повлаштености у привредном односима. Земља је напредовала: стотине постотака раста, економска зона у Црном мору, развој индустрије, урбанизација села… Када се 1968. супротставио Совјетском Савезу, на средишњем тргу главног града поздравило га је пола милиона сународника. Чинило се да без овог човека нема напретка за ову велику земљу. Парламент му је приређивао стојеће овације. Деца су певала како је домовина тамо где је Он. Високоцењен, примљен је на броду Галеб, код југословенског диктатора Броза. Тамо су разменили поклоне и дисиденте (које су један за другога отели на својим територијама). Млађем силеџији се јако свидео луксуз, па су му по повратку у земљу купили јахту Кристине Оназис.

Земља је укратко била јако успешна, само што је била поробљена, корумпирана и народ није био задовољан. Али, шта је народ? На добро организованим изборима које су признавали сви, он је редовно побеђивао, и то без обзира на фамилију коју су чинили суманути научници, компулзивни развратници, расипни коцкари и нестручни министри. Сви заједно искварени богатством и силом.

Када је у јесен 1989. добио још једне изборе чинило се да ће владати вечно. А онда се догодило чудо.

 У једном граду на западу земље. Вароши где су Срби 1790. изнели свој први програм државне обнове. Тамо где су се у машти Црњанског пола века раније постројавали сирмијски кирасири и драгони браће Исакович, живео је свештеник друге нације, презрене и обесправљене. Звао се Ласло. Ласло је био човек посебног кова. Мило и Душко и њихове слугерање (једна група од пар стотина хуља и хулигана који покушавају да тврде да су душа и срце  250.000 припадника црногорске нације) назвали би га затуцаним верским фанатиком и антиевропским типом. У Ласловом срцу горела је, међутим, истинска вера и слободољубље. Није прихватао да се режим меша у његову веру. Проповедао је о слободи, истини и правди. Тешко је то било у оно време. Председник није морао да Ласлу одузме цркву, учинио је то режимски бискуп, јер и тамо су после Другог светског рата – баш као и у комунистичкој Црној Гори – убијали јерархе. Цркву му је одузео режимски бискуп Боп. Црква то је верни народ, не разумеју то диктатори, њихове слуге и корупционаши – Сатанина војска. Народ свих нација стао је уз Ласла. Режим га је протерао, слао га у далека и пуста села. За њим је, међутим, као за божијим апостолом, ишао народ. Онда су му ухапсили оца. Када су за једно хладно децембарско јутро заказали да га избаце из стана, стотине се људи свих нација понудило да га приме у свој дом. Међутим, када је полиција тога јутра дошла пред сиву и хладну зграду у којој је становао Ласло, хиљаду је грађана било ту да га одбрани. Полиција је премлаћена и разоружана. Слободни народ Жупаније Тимиш подигао се на оружје! Заузете су државне зграде, полицијске станице, ослобођени затвореници, на згради Опере завијорила се стара државна застава из чијег је средишта истргнут комунистички грб. У Темишвар је упућена војска и тенкови су пуцали на окупљене. Ипак, широм земље народ се подигао да више никада не прихвати ропство и понижење. У Сибијуу, Констанци, Јашију, Трџи Мурешу, Плоештију, Куртеа де Арџешу… нација се ослободила и потукла снаге полиције, тајне службе и војске. Диктатор је помислио да би један велики митинг у главном граду могао да преокрене ствари, али окупљене стотине хиљада повикале су углас против њега. Рекао је да ће његов режим пасти када на „тополама буду расле крушке“, а у предграђима је народ почео да лепи ове слатке плодове о гране топољара.

Војска је напослетку прешла на страну народа. Диктатор без власти им није ништа вредео.

Румунија је од тада слободна држава. Ласло Токеш је изабран за потпредседника Европског парламента.

Слобода није бајка.

Posted by Чедомир Антић
Categories: 2/5.000.000