Чедомир Антић: Бенефитари

понедељак, 10 децембра, 2018 у 8:48PM

 

Побједа је превазишла себе. То је лист који је међу првима у Црној Гори сам себи побегао. Једног јутра осванули су на новом писму. Мозак су променили раније. Људски су заменили прво са магарећим. Када су се нањакали, позајмили су мозак од пса. Само такви су потребни и подобни диктаторском брачном пару Норијеге и Дебајеа. Нешто раније морали су такво, магаретово, знање да увозе из Србије. Куса је то била памет.

Побједа је коначно добила свој „Вотергејт“. Открили су да је Историјски институт Црне Горе позвао професора Милоша Ковића и моју маленкост да напишемо чланке за један тематски број институтског часописа Историјски записи. КАКВА СРАМОТА! Зар нама „негаторима црногорске државности, идентитета, културе и историје“!? Како су могли да позову управо нас који смо изнели „низ историјских фалсификата који се односе на Црну Гору и њену историју“!

Хвала Богу па је жива та одвратна, куса, превртитељска Побједа да народ, а посебно полит-псеудогеј думвире што владају Црном Гором, обавестио научној истини. Тешко нама па није било ни младих ни старих историчара из Црне Горе да нас обавесте шта су „костови“ таквог издајничког држања директора иниститута Р. Распоповића. Такође, потребно је да ти млади медиокритети–којима само Надежда Линцура из фашистичког Београда може да пружи уточиште на насловној страни њеног пластифицираног тоалет папира који носи наслов у коме су нетачне обе од две рeчи које га чине – докажу и да у свему томе нема ни „бенефита“. Јер, како је то лепо рекао један црногорски политичар-филозоф (коме су кукови шири од рамена а ова ужa од слепочница, али на руци носи сат вредан сто хиљада евра): „чему ишта ако од њега немате нешто“?

Побједини жири су дакле ишли по Подгорици, путовали до Бара. Разговарали са црногорским Плутархом, а нешто касније и Ранкеом. Ови су их упутили на цитате из новина. Ћирилицу слабо познају, а енглески и француски су у домену Министарству спољних послова Агенције за националну безбједност. Неће ваљда они да се муче око чланка за научне часописе и баве се нашим скрибоманијама по земљи и иностранству? У недостатку другог, цитирали су два моја новинска текста и једно саопштење које смо потписали др Александар Раковић и ја. Побједа ми замера што тврдимда је „Црна Гора држава српског народа“. Ја нисам слеп. Видим да је „Црна Гора држава против српског народа“. Ако је пак „држава грађана“, онда би требало да буде „и српска држава“. То сам и тражио: равноправост и да Црна Гора буде „црногорска, бошњачка, муслиманска… и српска“. Објавио сам стотинак текстова о томе. Кажу да је фалсификат што тврдим да бих „знао на којој би страни били Ђукановић и његове присталице 1914. и 1941. године“. Ја сам историчар, нисам барски Тиресија који после стотину година нариче над 1918.годином. Пишем на основу извора. Ако је за Ђукановића Гаврило Принцип био терориста, Мојковачка битка – глупост, а 1918. – коју слави читав слободан свет– национални пораз; ја не могу, и поред најбоље воље, да гајим и најмању сумњу на чијој би режим био страни 1914. и последично 1941. године. Ако није такав, зашто је два пута разбио Југославију? Коначно, цитирају тврдњу из саопштења да Ђукановићев режим терора све више личи на НДХ у повоју? А шта смо друго могли да напишемо? Затвори су пуни Срба, терор полиције над грађанима, малтертирање девојчице из Србије, мучење старице коју полицијски манијак фотографише голу, кажњавање ученика зато што тугују за жртвама НАТО криминалаца, изгон Срба из државних установа, слављење „Олује“…Да ли треба да пустимо да оснују „Јасеновац д.о.о“ па да тек онда кажем да је та група отпадника, криминалаца и шовиниста око Мила Ђукановића и неоусташка?

У крајњој линији, како год то разумели писци таблоидне Побједе, Историјски записи нису новина која треба да одбије Ковићеве и моје текстове. Требало је да сачекају да те радове неко и пошаље, па да их приме и ако можда нису на научним висинама које захтева један толико међународно угледни часопис.

Иако је за Побједу важан наш политички став, треба рећи нешто и о научној легитимацији. Ковићеву књигу од Бенџамину Дизраелију објавио је један од најугледнијих издавача на свету Оксфорд Јуниверсити прес. Ја сам добитник награде Северноамеричког друштва за српске студије. Предговор једној мојој књизи написао је најпознатији историчар Кримског рата Винфред Баумгарт. Факултет на коме смо Ковић и ја професори (Филозофски) место је где су дипломирали практично сви професори на Одељењу историје Филозофског факултета, Универзитета Црне Горе. Катедра на којој предајем најстарија је жива катедра националне историје на Балкану. Основана је 1858. године. Има девет генерација професора. На њој су предавали Јанко Шафарик, Алекса Вукомановић (брат од ујака кнеза Михаила и зет Вука Караџића), Пантелија Срећковић, Љубомир Ковачевић, Станоје Станојевић, Љубомир С. Јовановић, Васа Чубриловић, Драгослав Страњаковић, Милорад Павић… Баштинимо традиције седам великих европских универзитета– историчари са факултета у Никшићу за сада баштине само наше традиције.

 Директор ИИЦГ Распоповић није узео струку у заштиту. Читао сам изјаву и деловало ми је да он муца и грца. Замишљао је вероватно како му неко (да ли дукљански Ескобар или црногорски Феликс Гаљардо) ставља електроде на брадавице, ломи папагајкама прсте или бургија повелику му лобању. Те није нас звао, већ је то била нечија идеја, те већ је објављен демант, те други су предлагали (ево ви њихови бројеви телефона, адресе из личне карте и сва залазишта… само ме пушчите)…

Хоћу да му и ја помогнем. Нису ме звали. Стигла су ми два циркуларна мејла, која су упућена одељењу на коме радим и нису адресирана на неког посебно. Као и све поруке које ми нису лично упућене пребацио сам је у „спам“ где стоји заједно са сличним порукама Мајкрософта, Икее, Лидла…Није проблем ако се неко расрби, јер већ се неки предак распопио. Мука је кад се разљуди. Како рече највећи српски песник: „Страх животу каља образ често.“

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар