Чедомир Антић: Бесудна земља

понедељак, 17 децембра, 2018 у 4:28PM

 

Уставни суд је пресудио. Шампиони демократије, заштитници слободе грађана Црне Горе и борци за равноправост народâ напаћене државе – Небојша Медојевић и Милан Кнежевић, привремено су остављени на миру. Један суштински терористички режим престао је закратко да их терорише. Свако онај ко влада противно законима једном постане обичан тероиста. Премало частан да влада без силе, недовољно храбар да подметне негде бомбу или отме некога па да онда ризикује међународну реакцију и казну – укратко ситан човек и велики тиранин.

Неко би наиван, необавештен или покварен рекао да је Црна Гора Мила Ђукановића некаква правна држава у којој не само да се Уставни суд нешто пита, већ је у стању и да пркоси режиму. Ко није познавао политичке претке Мила Ђукановића и Душка Марковића – од Феликса Едмудовича Ђержинског до Слободана С. Милошевића– не може ни наслутити како функционише судство у режимима таквог типа. Судство није ништа више од виклера у коси диктатора. У овом случају Мила Ђукановића. Оно се може представљати као „независно“ само онда када је потребно режимлијама. Ето, лепо је било док је трајало… Модел према коме је у притвор могуће сместити свакога, макар имао и посланички имунитет, без икаквих испуњених услова, а све у име правилног тока судског процеса. Како је Ђукановић паметан – као пчелица. Чудо је како један такав ум није ишао негде другде – у науку, технику, на квизове – где се зароби у баналност дневне политике. Где је та интелектуално супериорна самосталност, већ све успехе постиже кријући се иза неког Милошевића, Клинтона, Буша, Путина, НАТО-а, Душка Марковића…? Невоља је са интелигентним преварама што иза њих обично не стоји храбри непоколебљивац. Зато, када су црногоски властодршци уочили да је народ поново јако љут. Да се са свих страна нападана опозиција поново ујединила. Да се све то неће добро завршити и да би умишљени пуч могао једном да се претвори у стварну револуцију. Народни бунт који би Црну Гору коначно извео из таме коју, кад год је у протеклих век и по била самостална, проводи под некаквим протувама из курдистанског или централноамеричког културно-политичког круга. Ђукановић и Марковић су разумели да им ових дана нико са ким су разговарали (а да је прошао поштен систематски преглед), није рекао како су генијално смислили да Медојевића, Кнежевића, Диковића и Бранку Милић доживотно зазидају у Скадар црногорске парадржавности. И зато су се повукли. И колико год било тачно када им кажу да је одлука Уставног суда показала да је читав режим фактички неуставан, те да су типуси какви су марионетске судије и тужиоци, овом одлуком суштински стављени ван закона, они ће стати храбро и јуначки кокодакнути како је „судство у Црној Гори независно“.

Ако је независно, како то да су Мило Ђукановић и његов Санчо Панса Душко Марковић, још увек на слободи?

Судство у Црној Гори остаје као орган принуде над опозицијом и свима који другачије мисле, те као инструмент режима. Само помоћу судства режим може да се повуче, да поништи неки свој потез и онда још после тврди како је то обрукано, слугерањско судство у својој суштини самостално и како се они, у ствари, само њега помало плаше. Сећам се таквих емисија на РТС-у, док је за Мила и његове Сунце још увек свањивало у Србији и у време када су почне ли пљусак у Београду, отварали своје шарене амбреле у Подгорици. Судија или тужилац седе као на иглама, док се неки властодржац шири на фотељи у претоплом студију. Онда он почне да говори о томе како поштује само суд и како су му пресуде светиња. А они саветници се тамо зноје и како ова политичка веприна све агресивније показује колико их се плаши, нервоза постаје све већа. Све се заврши тако што се представници Милошевићевог судства бране осмесима. Нервозним, уплашеним али ипак осмесима, пре свега како би уверили јавност да су они ипак присталице великог вође, због чега политичко звере са којим су „затворени у студију“ не би требало да их не убије у самодбрани, приликом бега из студија.

Тако је то и у Ђукановићевој Црној Гори. Мада, има тужилаца и судија који су стварно поверовали да имају посао значајнији од пудера на лицу остарелог режима. И наравно, како то обично бива, храброст и гнев показују на слабима и обесправљенима. Уместо да се суоче са црногорским дон Нетом, которског дон Феликсом Гаљардом или пљеваљским Хоакином Гузманом Лоером званим Ел Чапо, они се плаше студенткиње из Београда која је, да се не заборави, напала и тешко умлатила племениту и препоштену црногорску судиницу. Доказе за очигледно траже од Медојевића и Кнежевића. И најрађе би да их изнуде тортуром, ако је могуће. То знају, остале истражне методе су им непознате.

Једног дана када Црна Гора буде поново слободна и по први пут заиста демократска држава, императив је да буду демонтирани темељи ауторитарности, популизма и шовинизма. Суд је независан само онда када је у стању да осуди министра из владајуће странке и са висина власти скине председника републике. Српски краљеви су сами силазили са власти за мање од онога што сада раде Ђукановић и Марковић. Децу су лишавали престола за само једном показану охолост која је током три деценије постала суштина постојања Мила Ђукановића. Мене лично не занима шта ће већински Црногорци чинити са слободом и демократијом када је једном изборе (ако им их неко буде дао оне никада неће бити њихове). Мене као странца занимају само права мог народа. И да…не примамо више у своје редове. Као Србин се током ових деценија показао само онај храбар да стане у одбрану себе и својих предака. Ко је једном отпао, заробио себе у туђина, не треба да се враћа. Не спорите нам равноправност коју смо десетак пута извојевали и поново ћемо, само нас пустите нас на миру. Не удуружујте се са душманима да би нам нанели зло, са неуверљивим оправдањем да намеравамо да вас посрбимо. Нећемо вас. Не требате нам. Не може свако бити Србин: или јеси или ниси лав. Можемо бити суграђани, браћа више никада.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар