Чедомир Антић: Биланс избора 2020. године

уторак, 7 јула, 2020 у 3:26PM

После скупштинских, покрајинских и локалних избора од 21. јуна 2020. нико од актера није се потрудио да их подробније анализира. Власт се усредсредила на чињеницу да је добила готово два милиона гласова грађана остваривши појединачно највећи проценат гласова грађана изашлих на изборе у протеклих тридесет година. Опозиција, која је бојкотовала изборе, задовољила се стидљивим признањем власти, одложеним након не претерано праћених поновљених избора на значајном броју места, да је и поред највеће ревизије бирачких спискова и значајног умањења броја уписаних бирача, ипак изашло мање од половине уписаних – тачније 48,9%. Већу радост бојкоташка опозиција показала је због неуспеха странака које су припадале демократској опозицији, а нису бојкотовале изборе. Оне, са изузетком странке СПАС Александра Шапића, не само да нису прешле цензус, него му се углавном нису ни приближиле. Поражене странке које су изашле на изборе, углавном су ћутале не прихватајући консеквенце двоструког пораза (на изборном и опозиционом пољу). Изузетак представљају Суверенисти/ДЈБ који доказују да су избори процедурално постали инвалидни. У прилог им говори и чињеница да још увек нису објављени званични изборни резултати, што је колико ми је познато највеће кашњење у историји Друге републике. 

            Пођимо од броја уписаних бирача. На тек завршеним изборима уписаних бирача било је 6.584.376. На изборима од априла 2016. број бирача износио је  6.734.802. Разлика је 150.426 грађана. Србија сваке године изгуби око 30.000 становника, који су листом уписани на бирачки списак, тако да ова исправка наизглед одговара промени броја становника. Ипак, притом није узето у обзир између 50.000 и 60.000 особа које годишње оду из земље на стални боравак у иностранству. Још је бизарнији податак да је, без обзира на тренд, број уписаних бирача још 2008. износио 6.749.688. Према попису из 2011. у Србији без КиМ живело је 7.186.862, тако да је разлика између броја пописаних и пунолетних са правом гласа и даље (после ревизије која је за циљ имала пре свега да представи како је на изборе изашао већи удео грађана него што би то био случај да је бирачки списак остао непромењен) и даље сумњиво мали.

            На изборе је 2020. изашло 3.159.889, а 2016. године 3.778.923. Реч је о разлици која износи чак 619.034 особе. Теза да су грађани изашли у мањем броју због епидемије корона вируса на стоји из два разлога. Први се односи на резултат владајуће странке и њене коалиције, која је овог пута добила 1.917.421, а пре четири године – здраве 2016. – 1.823.147. Дакле у условима епидемије и мање излазности владајућа странка је повећала свој резултат за 94.274 гласа грађана. Владајућа странка је извесно највећа и за државу у највећој мери симбиотички везана политичка организација од времена Савеза комуниста Србије, али  овакав пораст не би био присутан да је у народу постојао значајнији страх од епидемије. У прилог овој тези говори и други аргумент – изборни резултат мањинских странака. Мањинске странке које су изашле самостално – конкретно четири највеће (једна мађарска, две бошњачке и једна албанска) добиле су 2016. укупно 135.500 гласова, а 2020. 145.111 гласова – 9.611 више.

            Извесно је да је власт успела да променом изборног закона (спуштањем прага изборног цензуса) и разним другим триковима, привуче значајан део опозиционих странака на изборе. Ипак, показало се да ова позната имена – међу којима је било биших шефова државе, један премијер, неколико потпредседника владе, министара и вишедеценијских посланика – нису успела да привуку значајнији број бирача. Странке и покрети који су словили за део демократске опозиције освојили су овом приликом  377.915 гласова, али сви заједно – чак десет листа (овде нисам рачунао СРС, Заветнике ни коалицију мањинских странака коју је предводио Чедомир Јовановић).   

            Чињеница да су странке које су заговарале бојкот успеле да окупе око 600.000 грађана не говори им много у прилог. Реч је о броју гласова који је мањи од оног који су деведесетих година прошлог века појединачно окупљали СПО или ДС. Ипак, обзиром на чињеницу да су опозиционе странке, које су изашле на изборе – у недостатку значајније  анти-изборне кампање и у условима опозиционе организације која је слабија него 1996. и није успела да изврши чак ни контролу избора путем посебног узорка, да организује митинг у Београду, нити да уприличи анти-изборни штаб у изборној ноћи – заједно добиле скоро двоструко мање гласова од бојкоташке опозиције, намеће будућност опозиционог организовања у моделу радикалне, али пре свега делатне, програмске и идеолошке, уједињене  опозиције, која би одбацила све лоше тековине организовања из 1992, 1996. или 2000. године.  Велика већина листа које су представљале опозицију на овим изборима изгубила је сваки легитимитет, а на последњем месту и бирачки. Изузев ДЈБ/Суверениста (донекле ПОКС-а и СПАС-а који су блиски режиму и желе да се држе „трећег пута“) вође ових листа требало би да после свега изађу из активне страначке политике.

            Посебан проблем овог пута били су локални и покрајински избори. Улазак војвођанске коалиције и ПОКС-а у покрајинску скупштину показују безначајност војвођанске аутономије у очима бирача. Режим је учврстио власт на локалу. Без обзира на коначан резултат избора у Шапцу показало се да је одбрана власти опозиције без споразума о њеном јединству сведена на давање легитимитета једном хибридном режиму. Слично је и са Новим Београдом где ће ослонац политике Александра Шапића у будућности бити у рукама СНС или СПС.

            Колико год радикална била политика опозиције, она на наредним изборима мора да буде усмерена ка бирачима СНС. Дакле, неки од њених аргумената морају бити они који су СПАС-у донели парламентарни статус, а ПОКС довели до ивице цензуса. Тешко је у томе наћи меру зато што је Србија све мање демократска а насупрот томе аргументи из деведесетих година из разних разлога немају више утицај на шири круг бирача.

            На изборима из 2020. био је и нешто већи број неважећих листића. Реч је о 120.242 или 3,81% изашлих бирача, док је четири године раније тај број био за више од 10% мањи – 107.906 или 2.86% изашлих. Реч је о 12.336 гласова.

            У поређењу са ранијим бојкотима избора ови су без много сумњи успешнији. Наиме, на мајским изборима 1992. званично је на биралишта изашло око 56,7% уписаних бирача; на председничким и скупштинским изборима септембра 1997. учествовало је 57,4% уписаних грађана, а на председничке изборе 2003. изашло је 38,79% од 6.506.505 уписаних бирача. Обратите пажњу да се број бирача до 2016. повећао за више од 200.000, а да је и 2020. и даље виши него пре 17 година. Све то у држави чији број становника непрестано и рапидно опада већ тридесет година ! Видећемо какав ће бити дугурочни утицај овог бојкота избора. Бојкот кампања је била слабија и мање ауторитативна него икада раније. Ипак, успех бојкота је, кад је реч о излазности и малом броју других партија које су ушле у скушпштину, далеко већи. Иако, треба нагласити да је  Милошевићев режим отворено фалсификовао изборе злоупотребљавајући Косово и Метохију и државне ресурсе (РДБ, МУП…). Тадашња медијска блокада била је употпуњена непостојањем интернета. На другој страни, Милошевићев режим је изборе под притиском међународних околности морао да понавља децембра 1992. – прихватајући већи део захтева опозиције (без укидања партијске државе и промене система, наравно). Године 1997. председнички избори су оглашени неуспешним зато што је режимски кандидат губио у другом кругу. Ипак, сама чињеница да је више од 400.000 косовских Албанаца наводно гласало, ставља резултате под велику сумњу. Режим је тада успео да поткупи СРС и СПО и уведе их у владу, опозиција је ипак спала на 5% посланика тадашњег сазива парламента. Бојкот је радикализовао политичку сцену. Само учесници бојкота (заједно са пар мањих странака) чинили су ДОС који је оборио Милошевићев режим три године касније. Коначно, неуспели председнички избори довели су до ванредних парламентарних избора децембра 2003. и до пада владе.

            Ако би данас узели све у обзир, извесно је да је резултат од 48,9% изашлих нетачан. Пре свега ревизија бирачког списка је очигледно мањкава и арбитрарна (пошто је, видели смо, бирача данас више него 2003. године). Пошто је непошптено мењати изборне услове уочи избора, могао остати на снази бирачки списак од пре четири године, пошто је у овим условима сваки био нетачан. Тако би број апситинената формално порастао за 150.426 грађана. Затим, са бојкотом целокупне опозиције вероватно би даљих 150.000 (или макар половина оних који су гласали за изашле странке демократске опозиције) такође апстинирало. Контрола избора од стране опозиције такође би спречила злоупотребе, посебно у сиромашним и слабо насељеним срединама на Истоку и Југу Србије. Ако томе додамо и већи број неважећих листића – број изашлих могао је бити мањи за 342.000 гласова, а са контролом избора и за пуних пола милиона.   Реч је око 37%, односно чак и мање од 32% изашлих! Дакле, ако изузмемо снагу и утуцај владајуће партије, легитимитет владе и политичког система је на нивоу времена када је премијер Србије био Зоран Живковић Ћуфта.

            Ови избори показали су и да је утицај САД и ЕУ на наше грађане на историјском минимуму у овом веку и да њихови приврженици у политичком погледу за сада немају чему да се надају. Такође, излазност на изборима, као и чињеница да у скупштину нису ушле листе под заштитом режима, показују да је контрола СНС-а у нашој држави прецењена и да постоји простор да јој се опозиција одупре и, што је још важније, да је у будућности постепено умањује  и сломи.       

Posted by
Categories: Текстови и анализе

1 Коментар на "Чедомир Антић: Биланс избора 2020. године" Оставите коментар
Мирослав
7. јула 2020. at 20:27

Да узмемо да је све наведено вероватно тачно једна ствар НИЈЕ ТАЧНА. На изборима 2000. године ДОС-ов кандидат није победио Слободана Милошевића јер није имао више од 50% гласова у првом кругу а то је тада био УСЛОВ ЗА ПОБЕДУ. Због тога је запаљен подрум Скупштине. Немојте обмањивали народ. Чињенице се знају.

Оставите коментар