Чедомир Антић: Билборди

понедељак, април 30th, 2018 у 3:00PM

Е, браво г. Душко Марковићу! Постигли сте каријерни успех без премца. Уклонили сте билборде у Будви.

Ја мислим, а у закључку ме утемељује искуство и познавање најновије историје Црне Горе, да је то највећи успех током читавог трајања милоистичког режима. Све друго је било куцање на отворена врата, коска бачена добровољним политичким слугама, који су мењали идеологије, идентитет и гоподаре чешће него што просечан Енглез мења аутомобил. Срећна је држава чији се министри баве еколошким или филозофским питањима.  

Да српска војска није тамо стигла, у Будви свакако не би била успостављена држава Петровића, пошто они који капитулирају тешко могу да се надају већем од обнове предратних граница. Укратко пре би се ту учврстила нека страна сила него што би било онако како су у Кумровцу учили оце садашњег црногорског режима. Без српске војске у којој је било више од деветстотина (900) Срба из Боке, млади мегахистор – мастер из приморја не би говорио српски језик (а тиме ни црногорски), већ би се служио италијанским или албанским, док би о дукљанском пореклу могао само да машта.  После седамдесетак година кажњавања, тим би се конструкцијама већ тридесетак година сви смејали. 

Сви знамо да је Црној Гори мало боље од балканског просека искључиво зато што је Милу Ђукановићу и његовим саучесницима много, много боље него великој већини светских диктатора. У том светлу, јасно је зашто су билборди проблем. „Снажан“ идентитет, „дубоко“ укорењена посебност и „невероватна“ разлика од остатка српског народа учинили су да је свако указивање на историјске чињенице истинска опасност по националну безбедност садашње Црне Горе. Несрећни премијер не разуме. „Сила је уточиште слабог“ написао је Хорхе Луис Борхес. Србија, матица и отаџбина целокупног српског народа, па према томе и већине становништва црногорског приморја, је за Ђукановићеву, Марковићеву, Растодерову и Шчекићеву државу била и остала Атина модерне демократије. Чак и са Вучићем или Милошевићем, док је Мила Ђукановића на слободи, Србија остаје бастион и извор европске слободе. И у Београду су пре тринаест година, у време детињства обновљене демократије –задобијене у аутентичном народном бунту у коме се пред Домом народне скупштине окупило двоструко више грађана него што има Црногораца на планети Земљи,  а све то против режима који је смео да се ухвати у коштац са НАТО-ом – осванули су билборди. На њима су биле фотографије људских лешева у фази распадања, реч је била о ископаним жртвама Сребренице. Испод језивих фотографија стајала је порука:  „Суочи се!“. Те билборде подигла је група случајних Срба, која наравно није имала новца за такву активност па ју је издашно финансирала једина страна држава, нуклеарна сила, која у својој историји није знала за геноцид (погађате реч је о Британији). Нико у Београду – ни власт ни опозиција, ни „Образ“, ни „Заветници“, ни „Национални строј“, ни љуте присталице војводе Шешеља – није рушио, оштећивао или уклањао ове билборде. На Међународном суду у Хагу касније је доказано да Србија нема везе са злочином у Сребреници. Остао је спомен лицемерним бедницима, чији су преци убили милионе људи од чије имовине они и данас живе, а суде Србији што је саосећала са својим народом који је преживао геноцид и натерали су га да у рату створи државу како би се одбранио. Остао је спомен на преугојеног Београђанина који је у новинама тврдио да је његов комшија у Београд донео кесу ушију вуковарских Хрвата, али му није пало напамет да истог пријави полицији.   

Ми смо Срби преживели Турке, па ћемо и све ове. Глисер економија и НАТО колаборација може да доведе свакога на власт, али 900 бесмртника (који су се за слободу изборили на Кајмакчалану, а нису побегли у иностранство као један краљ који је ради власти заборавио српство) и 700 алумниста Београдског универзитета који живе у највећем јадранском заливу, не могу да победе застареле пандурске методе. Методе, које су, уосталом, тамо где су научно утемељене, такође научене у Београду.

Чекали су наши преци 350 година и ослободили се од највеће силе ондашњег света. По цену милиона жртава супроставили су се Хабзбурзима и Хитлеру. Шта су ти мали добици засновани на победама уз помоћ америчких авиона или од ЕУ и полиције спроведеног референдума? Колико ће трајати? Тридесет година? Шта је то за династију Осман-Ертогрул?  Политички вођа српског народа у Црној Гори, храбри Андрија Мандић, рекао је ових дана једну мисао која може бити уклесана у камену.  Мандић, један од првака Демократског фронта и предводник Нове српске демократије, рекао је: „Они могу да у овој тешкој, неравноправној и нечасној борби победе хиљаду пута и све ће остати исто. Ми треба да победимо само једном.“

И тачка.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар