понедељак, 20 маја, 2019 у 2:37PM

Изузетно ме је изненадила реакција посланика Владимира Ђукановића на једну моју изјаву у вези са односом Вучићевог режима према пресуди српским вођама у Црној Гори. Јасно је да је бранио свог вођу Вучића. Навео је како је пре више од деценије управо Вучић бранио Државну Заједницу Србија и Црна Гора, а ја сам је критиковао. Много је за очекивати од В. Ђукановића да разуме како сам се залагао за независну Србију и пуна права Срба у Црној Гори – дакле консензуалну демократију у тој вишеетничкој држави без националне већине. Он тврди да сам се ја, Србин из Србије, залагао за независну Црну Гору. У простом и примитивном свету тог напредњачко-радикалског грандеа постоји само једно „добро“ – а то је оно што оличава интересе његовог газде, а тиме и његовог благоутробија и великогузија – све остало је само и искључиво „зло“.  Оно што ме је пријатно изненадило, то је да је овај радикалски пропагандиста са Радија „Фокус“ смогао снаге, храбрости или неопрезности да уђе у некакву дебату. Нека је та расправа на друштвеној мрежи, и нека су после њега све преузели људи гладнији и већи морални аноректичари од њега – напредњачке ботине њих пар хиљада надничара који, према мом рачуни представљају седамнаесту фирму (по броју запослених) у Србији. Ђукановић је неопрезно, ваљда ношен уверењем да је „национално“ још увек, после свега што се догодило од 2012. године, још увек њихов монопол, излетео без претходне медијско-полицијске припреме. Наравно да је добио по својој гаргантуовској главици, што би можда и било кобно да тај део његовог тела има неку функцију, па макар и украсну, изузев одбрамбене.

И док Ђукановић зазива Мајку Божију (иначе Вучићеву тетку у првом колену из Бечеја) и препушта нас слабо плаћеним ботинама, не могу да се не сетим скромних личних искустава са овом персоном, која се данас потписује као адвокат, који је колико сам читао докторанд права на факултету „Унион“, полазник за мене тајанствене Школе националне одбране и изнад свега народни представник у српском парламенту. Први пут сам видео Ђукановића у једном прилогу који је пре беземало две деценије представљао утисак у емисији Оље Бећковић. Нешто су расправљали млади из разних десничарских странака. Онај коме је због Ђукановића, тачније његових плитких, неодмерених и прилично трансфер-бламатичних речи требало да буде непријатно био је тадашњи народни посланик ДСС-а Владимир Добросављевић. Добросаљевић је гледао у земљу и у пола гласа покушавао да упути у нешто Ђукановића који је био гласан и одлучан, али и одмерен и отмен управо колико и животиња по којој је можда негде у то време добио надимак. У „Утиску“ су се сви смејали Добросављевићу, али не и Ђукановић који је у свему, онако непознат, имао функцију природне силе којој се ДСС-овац непотребно изложио, па још са њоме и расправљао.

Као новинар радикалског радија Ђукановић је блистао. Како и не би у свету средњовековног циркуса оних које је наше новинарство најурило (нису могли или знали да прелете), након што су на њега дефецирали стотине тона фекалног отпада болесног организма Милошевићевог режима у његовој терминалној фази. Био сам његов гост након што сам понизио Динкића на Скупштини Г17 2006. године. Питао ме је пред емисију зашто тек сада говорим да ће Динкић добити собу „три са три“ у Централном затвору. Рекао сам да тако нешто нисам рекао, а он је слегао раменима и одговорио нешто типа „све се зна“. У емисији се јавила једна девојка и питала ме то исто. Делегирано питање. Позвала се на ауторитет Бркићевог Таблоида. Данас, када власник Таблоида са онолико апетита говори о Вучићевом будућем суђењу, наводном хомосексуализму, издаји, милијардама украдених евра али и „саркому мале карлице“ што изговара као што ја тепам назив колача „профитерола“, „тирамису“ или „срнећа леђа“, Ђуакановићу не пада напамет да га цитира. Можда то оставља за срећнија времена и своју докторску дисертацију где ће таквом литературом  придобијати научну и стрчну јавност.

Има томе више од деценије, када је новосадским улицама прошетало двестотинак фашиста окупљених да подрже локалног фирера. Гостовао сам на телевизији „Мост“ са покојним Мирком Ђорђевићем. Разговарало се о неонацизму, а дијалог је продужен и изван студија. Ту се негде нашао и Ђукановић. Сместа се умешао у разговор и на опште запрепашћење, посебно несрећног Ђорђевића који је био јако слаб и тек се био опоравио од тешке болести, рекао нешто као: „Није ни тај Хитлер био толико црн. Видите ли шта све раде ти Америкацни!“  Ђорђевић се збунио, укочио и зинуо. Пошто сам познавао радикалску логику рекао сам Ђукановићу да причека мало. Знао сам шешељикалски менталитет. Будући да су Срби, је ли, највеће жртве и уз Совјете једини победници Другог светског рата, логично је било да је сама помисао на то да би неки Србин, посебно ако је проверени родољуб какав је Ђукановић, могао да има симпатије за фашизам. Штавише, док остали има да ћуте, само би један такав Србин и могао да разматра, па и да сумња у стварне домете нацизма и Холокауста, наравно под условом да није страни плаћеник, домаћи издајник и да није преоптерећен беспотребним знањима… Пошто аргумент Холокауста не пије воду (због Мадлен Олбрајт), док највећа жртва тренутно размишља о томе шта је горе Абу Граиб или Аушвиц, досетио сам да споменем аргумент за који сам мислио да га уважени Ђукановић не зна. Рекох: „Знаш Ђукановићу, нацистички режим је у миру стерилисао око 300.000 својих грађана. Дакле, ако би живео у то време, био добар Намац и патриота, а твоја рецимо тетка узмимо боловала од шизофреније, велике су шансе да…“ Ђукановић је променио израз лица, пребледео као да сам дошао у белом мантилу и са скалпелом у руци, а онда искрено рекао: „Па и они су на крају полудели…“

У свету у коме је СРС држала већи део опозиције и велику већину онога што је необразовано и примитивно у земљи – 2004. је за њих гласало 67% грађана који су од образовања имали (или нису имали) основну школу – и где су посвађане демократске странке стално рачунале на њихову подршку и савезништво, релативно је лако прошла трансформација извесног Ђуке у познатог адв. Владимира Ђукановића, докторанда, полазника Школе националне одбране, или како се већ зове. Још 2010. из студија је позивао народ да се прене пошто су после усвајања Статута АП Војводине Аеродром „Никола Тесла“, Земун, Сурчин и Батајница остали у другој држави (!?) Тај покушај радикализације на основама неистине није штетио Пајтићу, али му је можда користио. Временом се Ђукановић мењао, у прво време посредством уласка СНС-а у сасвим другу димензију деловања. Правио се новинарски неутралним док га неки безобразни слушалац није питао за деловање његове мајке. „Моја мајка није у нашој странци.“ – одговорио је искрени и ванстраначки професионалац.  Радикали су тада постали „мала шала“.  Када се 2012. показало да би Динкићев УРС могао да уђе у коалицију са СНС-ом и Ђукановић је показао одређени сензибилитет. У програм се јавио неки радикал који је о Динкићу почео да говори као о корупционашу и лопову, а прагматични Ђука је помирљиво упутио нову дозу зрачења „радикалских таласа“ али из другог апарата и другачијег угла: „Знате шта… Да не генерализујемо. Можда човек није могао да ради. Видели сте колико су га жути ометали и спречавали..“

Данас је Владимир Ђукановић угледни посланик, фластер појединим безобразницима из опозиције који се усуђују да очекују демократски дијалог. Ту је да заступа тврде националне ставове, али углавном према Зорани Михајловић. Није се чуо у случају Бриселског споразума, јер жути су „издавали са задовољством“, а Вучић све што ради – мора да ради – не због себе, већ због народа, а није због тога ни срећан ни весео. Укратко, не постоји грешка или неуспех који би могли да се догоде режиму СНС-а, а да самим тим ко их је починио не постану невиђени домет државништва и успеха. Не улазим у приче из кладионица – које су га вероватно више приближиле Вучићу од могућег заједничког читања заборављене а плагиране купусаре под насловом Идеологија српског национализма: у сабраним делима Лазе М. Костића – нити у приче о лутрији… Ишао сам у редовну, обичну, народну основну школу и мислим да схватам зашто адв. буд. др и ген. из шк. нац. одб. господина Владимира Ђукановића неке будале зову Ђука Бизон. Не знам зашто га зову Ђука Молер – можда би то Шешељ знао. Нажалост уверен сам да Србију чека или тежак опоравак са процесуирањем врха режима Александра Вучића или даље пропадање. У старо време, када су разни колоритни ликови некако били сапутници па и учесници српског успона ка велични и слави, сигуран сам да би се и господин Ђукановић снашао и уклопио. Моћ и новац би му остали. Боже здравља, деца би се школовала на великим светским универзитетима и било би им временом тек мало непријатно због старог родоначелника. Син би можда био генерал српске војске, унук могуће професор на Медицинском факултету, праунук (логичним следом ствари) – књижевник и то богати… А онда би неко од њих, из шале, када деде више и не буде, ставио бизона на породични грб, а често српско и хрватско презиме променио би у дечију пошалицу. „Бизончићи“, акценатском игром то више не би били „мали бизони“, већ би непознатом звучношћу све добило друго тајанствено и некао достојанствено значење. Замислите само: Симеон Бизончић или, рецимо, Агатон Хаџи Бизончић…  Емоција, спомен и шала на рачун великог и уваженог претка (мало сировог али темељно важног), као и препорука за будућност. У данашње време, у оваквим условима и околностима, потомци, баш као ни титуле, неће моћи, а вероватно ни хтети, да мењају суштину.

Posted by Чедомир Антић
Categories: 2/5.000.000