Чедомир Антић: Богаташко држављанство

уторак, септембар 4th, 2018 у 8:24PM

Чује се да ће славна црногорска власт давати држављанство свакоме ко уложи више од пола милиона евра на њеном тржишту. Јако лепо. Реч је о земљи која је ускратила већину права својим држављанима настањеним у Србији, а било их је око чеврт милиона. Држава шампионка европских интеграција, која је свештенику, мом старом контра-револуционарном другу, чија су два родитеља и сво петоро деце рођени на тлу Црне Горе и чија је жена држављанка „лијепе Милове“, ускратила држављанство и припадјућа права само зато што је Србин рођен у Србији. Управо та славна, европска политичка творевина даваће почасне пасоше. Почаст ће, за сваки случај, имати свој еквивалент у новцу.

Сећам се, има томе више година, како је Таксин Шинаватра, некада давно пред судом своје државе одбегли тајландски премијер, добио црногорско држављанство. Заједљиви ђетићи-Београђани, који Ђукановића мрзе зато што је успешан, поштен и млад, а Душка Марковића због дуге, црне и коврџаве косе, тада су се шалили питајући се у које је племе распоређен брат Таксин. Ипак, да се слични-сличнима радују и да успешни побеђују, показала нам је прошлогодишња Форбсова листа, према којој је Шинаватра трећи човек по богатству међу грађанима бивших југословенских земаља. Ето, тако препознаје своје грађане Црна Гора будућности. Успешни, у својим срединама несхваћени, чак прогоњени, богати и славни. Црна Гора је спремна да се одрекне свог тешког наслеђа. Кога је брига за историју. Смислиће како да варикином до непрепознатљивости изрибају пар личности из даље историје. Све што је на Ћирилици третираће као неразумљиво. Четврт милиона грађана који живе у Србији ће избрисати. Њих 200.000 који живе у Црној Гори – а нису похулили на праву веру, нити су се сами хтели свезати у ланце – ће обесправити. Цркву од пре 1918. ће претворити у коцкарнице, коцкарнице ће претворити у храмове гермогенских распопа којима још само поглавник недостаје да постану црква каква желе да буду. Режиму тада преостаје само да као класична манијакална чедомоморка отме туђе дете. У овом случају, неког богаташа коме је – док је вредно сакупљао новац, непрекидно се сагињући, исправљајући и одмарајући од лопатања уморне руке – испао пасош. Сад он тражи исправну међународну путну исправу, а домицилни судови траже њега, јадника… И шта му остаје? Да потражи негде свој дом. Црној Гори не пада напамет да међу хиљадама несрећних миграната погледају имали кога стручног и вредног па да му дају држављанство. Коме то треба?

Новац је најважнији. То савремена историја Црне Горе јасно показује. Сутра, када се појави фигура можда и виша од уске а високе линије сатоносца, са дугом брадом и покривеном главом, и каже како долази из далеке Арабије, како су му брата убиле Америчке фоке у нападу усред мира у Пакистану, и како би желео да се склони у земљу у коју може да уложи и више од пола миилиона евра, пошто је тата Мухамед оставио по 180 милиона долара свакоме од њих педесеторо. Званичној Подгорици остаје само да се сагласи. Ладен – Ладин кога је брига. Били су богати и пријатељи америчких председника, шта онда фали… Само, истина, нико им није давао америчко држављанство, али Црна Гора је мала и не може се такмичити са великом Америком.

Како се црногорска власт односи према својим великанима, који не желе да уложе или можда немају пола милиона? Видели смо колико је енергије утрошено на расрбљавање Будве. Час не ваља обележавање историјских датума, час нису исправни називи улица, смета и табла коју нису срушили ни фашисти током Другог светског рата. Боли и чињеница да је хиљаду Бокеља током Првог светског рата добровољно ратовало у Српској војсци… Боде очи и Матија Бећковић. Какве везе има што овај највећи живи српски и црногорски песник мисли да су Црногорци Срби? Црна Гора је наводно шампион европских интеграција. Ушла је у НАТО, што макар формално, значи да има демократски устав. Матија Бећковић не само да није прекршио неки закон, већ је угледник који је добио велики број књижевиних награда међу њима и највише које се додељују у Црној Гори. Власт и њени медијски сателити претворили су Бећковићев долазак у бити или не бити црногорске државности. Очекивао сам реакцију специјалних јединица полиције. Сличних акцији шиптарске полиције на Косову против Марка Ђурића. Рачунао сам на Ђукановићеву интелигенцију, пошто чак ни њему не требају убијени песници. То, уосталом, не личи чак ни на Норијегу. У средње лошем случају очекивао сам реакцију дела публике – упад партијске пешадије, крезубог и одрпаног олоша који све више чини већину оних који са наопако окренутум државним заставама до губитка контроле над физиологијом урлају: „Мило ! Мило !“ или у ређим случајевима „Душко ! Душко !“. Срећом ништа ни од тога. Остала је само једна несрећна жена, која се спетљала покушавајући да чује свог омиљеног фолк певача Секулу Дрљевића Секану преко звучника за њу исувше модерног мобилног телефона (можда састављеног баш у далекој и негостољубивој постојбини брата Шинаватре). Ту је био и забринути грађанин који се побојао да је дуготрајна државна кампања мржње можда могла да инспирише напад бомбом или макар сузавцем. Мили звуци Миловог Секане су спречени.


Да је Црна Гора озбиљна држава показује и чињенициа да је полиција привела онога ко је спречио прекид песничке вечери. Али, боље и то него да је усред Будве млатила песника.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар