понедељак, 3 јануара, 2022 у 9:49AM

Slavoj Žižek, slovenački filozof i evropska starleta, pre dvadeset i tri godine učestvovao je u agresiji na srpski narod. Tražio je nove bombe za državu i naciju koja je kriva zato što on filozofira na maternjem jeziku i u svojoj etnički temeljno očišćenoj državi. Ova osoba, čija je država jedina na Balkanu formalno obespravila 25.000 svojih stanovnika –  sada je u nemačkim novinama Velt objavila kako će u slučaju raspada BiH umesto divnih, nezavisnih država, kakva je Slovenija, nastati nekakve tribalističke zone slične predgrađima pojedinih savremenih evropskih gradova. Dakle, tribalno društvo stvorila je u predgrađima svojih  gradova kulturna i divna Švedska (koja je za vreme svetskog rata podržavala ratne napore nacista, dala veliki broj dobrovoljaca za SS, a 1992. godine vraćala knjige Beogradskom univerzitetu…), a mi ga nećemo stvoriti dokle god smo kolonija EU, pravdu nam kroje strani guverneri, a nametnutne sudije na našu štetu tumače ustav koji nam je ratom nametnuo NATO? Tribalno društvo nam ne donose oni koji veruju da je feudalna Osmanska imperija idealni nacionalni cilj i bore se za pravilo „jedan čovek – jedan glas“ sve dok ne steknu dovoljno snage da proglase islamsku državu (vid. Alija Izetbegović, „Islamska deklaracija“, str. 21, https://www.bastabalkana.com/wp-content/uploads/2012/09/Islamska-Deklaracija-knjiga-o-islamizaciji-muslimana-Alija-Izetbegovic.pdf ). Ali, srpska demokratska država – koja je omogućila povratak trostruko više prognanika nego Federacija BiH, koja je vratila njihovu imovinu i u kojoj je izabran SDA-patriota za potredsednika (dok „Srbin“ potpredsednik Federacije BiH traži ukidanje „genocidne“ Republike Srpske) – je tribalna. Slovenija, pak, koja se ujedinila protiv izbora Slovenca srpskog porekla Zorana Jankovića za premijera, to navodno nije.  Žižek greši čak i oko „tribalizma“. Reč je o propagandi iz davne prošlosti. Tribali su bili varvari kao i toliki drugi, ali su istovremeno bili i nezgodni neprijatelji Helena, pa su ih ovi zato tako opanjakali. Tako je i sa nama  Srbima, koji na tribalskoj zemlji u Centralnoj Srbiji, već vekovima živimo. 

Ipak, ko je mogao da pomisli 1979. da će za samo jednu deceniju socijalistička Jugoslavija bankrotirati i propasti? Ko se nadao da će Evropska unija nakon nepune dve decenije postojanja ući u ontološku krizu. Ko je smeo da pretpostavi da će se Srpska održati tokom olovnih godina Petričevog i Ešdaunovovog regentstva?

Mi se već više od decenije nalazimo na ivici ekonomskog i političkog kraha Zapada – sveta koji poznajemo i kome bez obzira na obostrana odbijanja pripadamo. U vreme kada je taj svet bio najjači, suočeni sa vojnom interevencijom NATO-a i od Srba brojnijih i vojno snažnijih bivših sugrađana pripadnika drugih naroda, pod sankcijama koje su svojom težinom bile nepoznate modernom dobu, srpski narod je uprkos svemu uspeo da obrani mnoga svoja prava. Protivustavno su uništili našu zajedničku državu SFR Jugoslaviju, Srbe lišili prava i segregirali ih gde god su mogli. Branili smo se nespremni i opterećeni nasleđem jugoslovenskih iluzija i vitalnog komunističkog režima koji je nadživeo svoju državu. Ipak, poraženi časno, održali smo se kao moralni pobednici. Izgubili smo Srpsku Krajinu, ali smo oslobodili naše oblasti na istoku Srpske, sačuvali smo Vojvodinu, održali se koliko smo mogli na Kosovu, još uvek branimo (stvarno i formalno) naše svete manastire i nismo dozvolili da nam ga formalno oduzmu. U Crnoj Gori se, pre dve godine, poput Feniksa, iz pepela uzdiglo Srpstvo i opet pobedilo.

Izvesno je da je Republika Srpska preživela sve ove godine neobjavljenog rata, velikih nepravdi i iznuđenog popovlačenja. Ona je danas dovoljno snažna da povrati svoja ustavna prava. Ne znam kako će se to završiti, možda NATO napadne našu zemlju i protera narod. Ono što je izvesno, Bosna i bosanstvo – kako su ih zamišljali austrijski kuferaši, fašisti, nacisti, komunisti i akademik Filipović Tunjo – neće se nikada ostvariti. Ako Srbe prognaju, treba da znaju, ovo nije 1995. godina, nikada više nećemo dozvoliti Krajinu.  Ako budemo poraženi, naši će unuci obnoviti narodne snage, a njihovi čukununuci će vratiti sve što je oteto.

Ako želi da napreduje, Srpska mora da se menja nabolje. Nasušno joj je potreban konsenzus vlasti i opozicije, kao i da do uspostavljanja državne nezavisnosti o temama svojih prava, te odnosa sa Federacijom BiH i Velikim silama, govori jednim glasom. U budućnosti, na svakih osam godina, mora da dođe do smene vlasti – bez gorčine i revanša. Odnos prema državnosti i Srpstvu može biti samo jedan i zajednički. U tom slučaju, Srpska će moći da se održi, ali će morati da se stalno i beskompromisno menja. Ako bude i dalje izdržavana sirovinama i doznakama iz inosranstva, naša će država propasti. Prema sadašnjim tendencijama do 2051. stanovnika RS biće između 170.000 i 180.000 manje nego danas. Bez ozbiljne politike privredne refome, promene kulturnog obrasca i snažnih mera demografske obnove, to stanovništvo  – dakle negde oko 850-860.000 ljudi – biće u proseku znatno starije nego danas i pad će vremenom ići brže. Tokom  proteklih deset godina još gore su tendecije kod Muslimana i Hrvata. Zemlja će tako, ako nešto ne promenimo, zapusteti ili postati utočište, rezervat stvoren zlom voljom Evropske unije, za nesrećne ljude iz Azije i Afrike.

Za nas su danas podjednako opasni i evropeizam i provincijalizam.  Evropska ideologija danas nije ono što je bila pre deset a kamo li trideset godina. EU je danas jedan birokratski dinosaurus koji je servis imperijalnih politika velikih i nacionalnih uskogrudosti malih članica. Cena za članstvo ne može biti odricanje, već naprotiv potvrđivanje prava. Ako su kad je reč o odnosima Srbije i Crne Gore, te kada je reč o Kosovu-UNMIK posle svga dve godine „shvatili“ da treba da ih sebi priključuju „odvojenim kolosecima“, ja ne razumem šta je problem u vezi sa BiH, Kosovom-UNMIK i Severnom Makedonijom? Da li je u pitanju rasizam ili šovinizam evropskih birokrata? Nama ne odgovara ni provincijalizam. Srbija je u prošlosti trijumfovala kada  su brogardskim ulicama hodali veći demokrati i moderniji intelektualci nego što su bili šetači u Beču. Srpska, Srbiji i Srpska Crna Gora mogu da pobede samo na tim načelima. Moramo zanti ko smo. Moramo znati šta smo. Ali ne smemo se samozadovoljno zatvoriti, niti verovati da smo moćni da rešavao veća pitanja od naše slobode i samostalnosti.               Ono u šta sam međutim siguran, to je da Srbi neće više zaboravljati na svoj indetitet i tradicije – da će ostati privrženi nezavisnosti, slobodi i demokratiji  –  što sve zajedno budi nadu da će biti mogući obnova, preporod i novi nacionalni uspon.

Posted by Чедомир Антић
Categories: Текстови и анализе