Чедомир Антић: Булевар Ренда Пола у Подгорици

понедељак, март 20th, 2017 у 3:11PM

 „Мило се јави!“ Особа која се налази на челу Демократске партије социјалиста Црне Горе јавља се црногорској нацији (пошто друге не занима, осим у истражно-полицијском погледу) као да је, не дао Бог, светитељ. Све то убрзо након што је тешко поражена у Никшићу где је партија изашла сâма и чак после крађе избора није успела да намакне већину. Ђукановићева занимања су глобална, а мада без државне функције, обраћа се „граду и свету“. Вели да Руска Федерација „води својеврстан рат против Европе“. Наравно у том тешком рату он је бастион и бранич, јер само њега зли Руси хоће да свргну. Чак и поражену Грузију и мучену Украјину из Москве намеравају само да лише дела територије. Кад је реч о Црној Гори, ту је другачије, треба им цела…

  Све је то истина. Сушта. Ево, баш је промотер северноатлантске будућности Црне Горе, сенатор Џон Мекејн, који попут Ђукановића проналази руске шпијуне свуда па и на Капитол Хилу, јасно дефинисао стратегију „одбране“ САД и Европе. Сетимо се Либије. Сличности су језиве и ако би питали ДПС и НАТО, било би и рата. Само би судбина вође извесно могла бити другачија: између шахта и Барија, друга опција је извесно дража свим странама. У Либији је грађански рат још увек био у току када је сенатор Мекејн, несуђени председник САД, допутовао у Триполи. Сенатор из Аризоне, син адмирала и јунак агресије на Вијетнам тада је изјавио: „Снажно верујемо да народ Либије данас представља инспирацију за народе у Техерану, Дамаску, па чак и Пекингу и Москви…“ Додао је и да „најгори доктатори могу бити замењени демократијом и слободом.“ Видели смо каква је демократија стигла у Либију.

  Одликујући исламисте и најављујући да ће сарађивати са сваком владом (осим Гадафијевом) Мекејн је потврдио најгоре сумње. Његови планови се током протеклих шест година нису баш остварили. „Демократија“ нигде више није стигла. Штавише, већину Либије данас држи руски савезник. Мекејна је изневерила и његова сопствена партија, бирајући за кандидата за председника аутсајдера који не дели његову завојевачку визију. Похлепна за стратешки мање важном Боком, у часу када су руски бојни бродови усидрени у сиријским лукама, Мекејнова, за сада, мањинска Америка показала се анахрона. И када је пре неколико дана сенатор Ренд Пол приговором спречио нови покушај да буде сакупљена неопходна једногласна подрша Сената САД приступању Црне Горе НАТО-у, Мекејну је остало само да закључи како он вероватно „сарађује са Путином“.

  Један режим, који седамдесет и две године пије крв народима Црне Горе. Који се одржава на насиљу, превари, међунационалној мржњи, служењу разним страним диктаторима и сукобљеним великим силама, спреман је да учини све, па и учествује у светском рату (који ево видимо ових дана призива конгресмен Сет Мултон), само да би се одржао на власти. Као и сваки високорангирани прелетач, конвертит и ренегат и Ђукановић као врхунску врлину види „одлазак у партизане средином пролећа 1945. године“. Каснио је у комунисте, доцнио је међу српске националисте, „српска агресија“ за њега је зато била нешто као породично насиље, а препознао ју је тек када је агресор и политички родитељ већ био у притвору… Али, да ли је сада, овим уверењем да ће га НАТО званично бранити од Руске Федерације, а у ствари од гневних мајки и љутитог народа, промашио и време и страну. Да не иде Ђукановић у зеленаше 1921, или у четнике 1946. године…?

  Шта год да ради, важно је да штета у будућности буде само његова и да цену плати само ДПС. Догађаји се убрзавају. Доскора је изгледало да ће владати довека, сада је извесно да је потрошен. Број оних који му верују пао је далеко мањи од броја оних које је преварио. Долази време промена. Само је штета што му о томе неће јавити неки фунаменталистички каубој из Вашингтона. Иако сам против насиља, а тиме и против оружаног наметања вере, демократије, нације… А противио сам се и једном од најпогрешнијих ратова од напада Немачке на Пољску – агресији на Ирак 2003. године. Некако ми падају на памет речи тадашњег председника САД Џорџа Буша Другог: „Многи Ирачани данас могу да ме чују у преведеном обраћању… Имам поруку за њих: тиранин ће ускоро отићи. Дан вашег ослобођења је близу. Све ове деценије одвратне окрутности сада долазе своме крају. Садам Хусеин и његови синови (овде можемо ставити једно друго име, а уместо двојице синова навести једно десетак рођака и саучесника) морају да напусте Ирак у року од четрдесетосам сати. Њихово одбијање да тако учине изазваће…“

  Ово је НАТО- демократија, али данас она тако црногорски звучи…

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар