Чедомир Антић: Цар Валтасар

уторак, 24 септембра, 2019 у 3:21PM

Храбри Мило Ђукановић. Жени сина усред кризе. Он је храбар, увек где је његова власт је криза. Нема ту ништа чудно. Таква врста храбрости зове се безочност. Није он генерал Душан Симовић, да планира удају ћерке на дан нацистичког бомбардовања. Није Ђукановић ни баба која се чешља док село гори. Бар је сигурно да се не чешља док село гори. Он је само један просечан балкански тиранин коме се чини да је дете среће само зато што се задесио на власти. Видећемо то… Како је рекао мудри Солон: нико није срећан док не умре. Тачније, да не би ово схватио као терористичку претњу – живот се „игра“ до последњег дана, тако да свако ко мисли да је срећан, треба да буде и опрезан и забринут.

        Какви су знаци пред свадбу у дому дукљанскога цара Валтасара? Са субјективног, диктаторовог становништа, они су добри. Реке теку – мини хидро-централе раде. НАТО постоји. Русија је далеко. У Србији су на власти „прави Србијанци“ који знају шта је пословање. Међутим, гле чуда – нису све опозиционе вође ухапшене ни осуђене. И зато смо ове седмице видели како се ради на томе. Стари пријатељ, моћни и издани тајкун Душко Кнежевић приведен је у лондонски суд и одузети су му сви пасоши. Осим српског – који нема!? Почела је његова екстрадиција. И првака опозиционе Праве Црне Горе напали су режимски полицајци. Тројици јуначина, по мери Мила Ђукановића, требало је десетак минута да га савладају. Злочин? Па агитовао је против власти – шта ћеш више. Довољно за пет сати саслушавања и за лишавање слободе испред суда. Можда му је већи злочин што подржавао српски народ на Косову. Сада је време за дружење са Албанцима. Једна од кључних парола са параде хомосексуалаца у Београду била је да су нам Албанци браћа. Видели смо како се Ђукановић дружио са Тачијем у Будви. Не знам какво је то пријатељство. Али да је ту било нечега интимног, што се не показује јавности, могуће је претпоставити на основу тога што су гориле одузимале телефоне и фотографске апарате новинарима и пролазницима који су се задесили у близини.  

Црногорски цар Валтасар слави, а требало би да тугује због свега што је грађанима Црне Горе одузео, због сваке лажи и преваре од којих је саткана његова политичка каријера. У библијском смислу све је ту, неправда, тиранин, очај… само још да невидљива рука на зиду напише поруку. Порука је можда већ ту, само нема пророка Данила да је протумачи. Каква је штета што Ђукановић не влада у Јудеји. На светковину би му могли донети и нечију главу – на сребрном тањиру. Тако то бива када се људи засите свега, они обично постану жедни крви.

  У Црној Гори нема речи о демократији. Шта ће садашњој црногорској држави демократија када је чланица НАТО-а и када је њено вођство „кооперативно“. Иако Вучић, „добри Србијанац“, ужива већу популарност у Србији него што је Ђукановић икада имао подршке народа и грађана Црне Горе, он није натоидан и русофобан у довољној мери. Зато њега оптерећује ситница коју неки зову „демократска опозиција“. Када је већина опозиционих странака најавила бојкот избора Вучић се испрва смејао, а потом је разумео да он ипак и даље није постао још један балкански Норијега. За то се треба посебно понизити и нарочито бити подао и љигав. Ђукановић се може имитирати, али је тешко достићи његову виртуозну вештину нискости. Зато је Вучић, упркос чињеници да је придобио за себе лажну опозицију – од Шешља, Ненада Чанка и Чедомира Јовановића, до Покрета слободних грађана и низа организација и група блиских амбасади САД – ипак одлучио да преговара. Када је демократска опозиција напустила преговоре и најавила бојкот одлучио је да попушта. Наравно, у условима деменције јавних информативних сервиса, државне помоћи одређеним приватним медијима и убрзане приватизације велике већине медија у Србији од старне групе људи блиских режиму, све то без свођења наше државе у законске оквире, искреног међународног посматрања и Владе националног спаса неће бити довољно за поштене изборе. Дворска опозиција је задивљена – само им је непријатно да већ после првог обећања прихвате Вучића за савршеног демократу. Уосталом, штагод да прихвате, за примену треба најмање шест месеци, дакле мање него што је остало до последњег рока за расписивање парламентарних избора.  

            Зна се ко је на Балкану цар Валтасар. Јасна је и њгова судбина. Од библијских времена до пропасти света то ће увек бити исто, а у варијацијама ће проћи мање или више десетина година. Само је питање да ли ће наша генерација бити спремна да подноси и трпи све изазове, устане против неправде а да успут не погреши или се не исквари.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар