Чедомир Антић: Четвртвековље

понедељак, 9 јануара, 2017 у 3:12PM

 

  Пре двадесет и пет година, на основу одлуке свих посланика Срба у Скупштини СР Босне и Херцеговине и на темељима суверене одлуке нашег народа изражене на плебисциту, проглашена је Република Српског Народа у Босни и Херцеговини. Српске земље у СР Босни и Херцеговини тада су по први пут политички обједињене, а наш народ почео је да ствара своју будућност самостално – без Југославије, Европске заједнице…

  Одлука да стварају своју државу мимо југословенских или неких других оквира била је тешка и наметнута. Претходно је прво на недемократски начин и противно важећем уставу укинута СФР Југославија, заједничка држава српског народа створена и обновљена по цену огромних жртава победама у два светска рата. Разарана деловањем фашистичког и комунистичког тоталитаризма током читавог свог постојања. СФР Југославија нестала је вољом партијских руководстава и два њена народа који заједно у њеном становништву нису били бројнији него Срби у БиХ или Црној Гори. Затим су кршењем републичког устава Срби у СР БиХ систематски прегласавани тако да је процес осамостаљења спроведен одлуком Муслимана и Хрвата. Почетком тог процеса политички представници Срба у СР БиХ дали су понуду муслиманским вођама. Били су спремни да прихвате унитарну државу као оквир будућег уставног реформисања, али под условом да она остане у модерној и лабавој федерацији са Србијом и Црном Гором. Алија Изетбеговић је овај споразум одбио. Зато су Срби тражили своју државу која би остала у заједници са Србијом или макар имала самосталност у оквиру конфедералне БиХ. Нису тражили ништа више од оног што су Словенија и Хрватска захтевале у односу на Југославију. Време је дало за право српском народу и његовим државотворцима од 9. јануара 1992. године. Већ у марту 1992. представници три народа прихватили су уставно уређење које су предложили посредници Европске уније. Уставно уређење које постоји данас – истина са нешто мањом аутономијом и другачије расподељеним територијама – требало је да буде успостављено пре проглашења независности БиХ. Изетбеговић је овај предлог прво прихватио, а онда је у споразуму са америчким амбасадором Вореном Цимерманом исти одбио. Затим је проглашена независност БиХ против воље српског народа и упркос чињеници да муслимско-хрватски референдум о независности није успео. У рату – тешком, крвавом и прљавом, одбрањена је Република Српска. По цену великих жртава, тешких грешака и међународног глобалног проклетства које су САД и три њене савезнице у Европи бациле на читав српски народ. Упркос војној агресији САД, НАТО и Хрватске војске, те доласку хиљада исламских екстремиста и самог Осаме бин Ладена, Српска је одбрањена и после дејтонских преговора међународно призната као ентитет који чини сложену државу Босну и Херцеговину.

 Република Српска се после 1995. постојано развијала, али је под притисцима страних протектора у БиХ изгубила чак шездесет и четири надлежности. Требало је времена да у држави сазре јединство и воља да се успешно супротставе кршењу права и слобода, баш као што је требало времена да се уздигне Руска Федерација и макар мало поврати Република Србија.

  После четрвт века постојања време је за биланс обновљене српске државе западно од Дрине – прве након што су изумрли Котроманићи. Српска је створена и одбрањена упркос вољи тадашњих великих сила, укључујући у Руску Федерацију. Она је створена демократски и тврдња да је реч о ентитету насталом на геноциду нема потврду нити у једној судској одлуци (добар пример је пресуда генералу Перишићу), нити она уопште може бити изнесена као озбиљна и на моралу заснована тврдња. У ЕУ и САД многи тврде да Република Српска није држава. Реч је такође о нетачној тврдњи. Бивше југословенске републике су имале мању самосталност, сасвим сумњив демократски легитимитет, ниже међународно признање… Па ипак су биле дефинисане као државе и као такве су без много премишљања прихваћене онда када су СР Немачка и последња европска теократија сведена на једно римско брдо, одлучиле да Југославија не треба више да постоји. Модерни свет је настао на наслућивању онога што се не види: атома у материји, импресије и смисла у нејасним делима сликара… Како то да не признаје државност ентитету који је у себи сабрао демократску и легитимну судску, извршну и законодавну власт?

 Пред републиком Српском су године изазова. Преживала је, и сама та чињеница представља тријумф слободе, демократије и равноправности. Њени страни протектори су се повукли. Остала је бирократија немоћна да свој став наметне Уједињеним нацијама или НАТО-у. Преостали су и проблеми: од демографских, недостатка стручњака… до решења уставног односа са другим ентитетом.

  Ипак, стварање Српске показало је да је наш народ способан да одбрани слободу и сачува државу. Питам се шта би било са Хрватском, Ђукановићевом Црном Гором или Албанијом да је на њих појединачно пао такав гнев великих сила и са њим вишедеценијски притисци какве су трпели Срби широм Балкана и Србија.

  Годишњица Републике Српске зато инспирише и обавезује.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар