Чедомир Антић: Циљ борбе

среда, 20 јануара, 2021 у 4:52PM

Зовем се Чедомир Антић. Имам четрдесет и шест година, историчар сам и професор на Филозофском факултету у Београду. Ове године навршиће се четврт века од како сам ступио у српску политику. Био сам председавајући Главног одбора Студентског протеста 1996/1997. године, генерални секретар прве регистроване студентске странке у историји српског народа и портпарол Демократске странке Зорана Ђинђића док је била у опозицији. Први у генерацији сам завршио факултет. Проглашен сам за најбољег студента у Србији. После победе опозиције вратио сам се науци. Магистрирао сам на Универзитету у Бристолу и на матичном факултету, на ком сам и докторирао пре дванаест година. Радио сам у Балканолошком институту САНУ, а од пре осам година сам запослен на катедри за Историју српског народа у Новом веку, Филозофског факултета. У међувремену сам написао државни и национални програм који је 2003. усвојила странка Г17 Плус. Са њим су постали трећа странка по снази у Народној скупштини. Био сам неко време саветник потпредседника владе. У политику сам улазио са циљем, свађао сам се због принципа. Изабрао сам да никада не будем плаћен за политички рад, пре свега зато да не бих ни од кога зависио. Зато сам кратко остајао у странкама, а борбу сам настављао увек. Од 2007. организујем Напредни клуб, удружење грађана чији је циљ борба за демократију и национална права српског народа. То су две „шине“ – национална и демократска – које не смеју бити ни спојене ни самосталне, како је писао велики књижевник Борислав Пекић, идеолог чија уверења делим. Зато сваке године, на дан хрватске агресије на Српску Крајину, објављујемо Извештај о политичким правима српског народа у региону. Ове године ће изаћи тринаести годишњи извештај.  

Живео сам и живим од свог рада. Објавио сам двадесет и четири књиге, већином научне. Штампано је и четрдесет и пет научних радова које сам написао. Аутор сам уџбеника за универзитет и основну школу. До сада је купљенo око 81.000 примерака мојих књига. Године 2006. једна од њих је у Сједињеним Државама проглашена за најбољу књигу посвећену српским студијама објављену на енглеском. Иако је режимска полиција у Србији од 1997. до 2000. по налогу Врховног суда водила истрагу против мене под сумњом да сам „српски екстремиста и терориста“, а Ђукановићев режим ми од 2018. године забранио улазак у Црну Гору тврдећи да угрожавам њену независност, ја сам човек мира. Права која тражим за српски народ не оспоравам другим народима. Зато сам се борио за права српског народа у БиХ, Хрватској и Црној Гори у мери у којој је он то демократски желео. Зато сам сматрао да Србија и Црна Гора могу живети или у функционалној држави – у којој ће бити подједнако заштићени и Срби и сви други народи – или да треба да живе у независним државама у чијим ће границама сви народи бити равноправни. Зато тврдим да је Црна Гора И српска земља, то је уосталом одређено чак и Ђукановићевим уставом из 2007. године. Зато сматрам да Косово и Метохију треба да бранимо или као интегрални део Републике Србије у коме ће Албанци имати она права која тражимо за нас у Црној Гори и Босни, или да треба да се са њима споразумемо о независности под условом да сачувамо земљу на којој су Срби већина, изборимо аутономију за енклаве и задржимо суверенитет над четири манастира и местом Косовске битке. То сам ја. Политика је вештина могућег. Она није списак лепих или лудих жеља, она није чак ни борба за најбоље тренутно решење. Исправна политика је борба за Србију и српске земље будућности – векова пред нама и поколења „оних који ће доћи“.

До сада је објављено око 2.000 мојих ауторских текстова у петнаест дневних новина, часописа и на мањем броју разних веб-портала. Ни сам нисам веровао колико је та реч утицајна, па сам врло ретко нудио текстове. Зато сам већином позиван да пишем и углавном сам био добро плаћен за то. Неко време, током 2010. године, сваке седмице је објављивано пет мојих ауторских текстова у разним новинама. У успех колумни уверио ме је Ђукановићев режим. Од 2007. до почетка 2021. године писао сам редовну колумну понедељком за новине Дан. Признајем, нисам много веровао у успех. Ипак, била ми је част да пишем за најтиражније новине у Црној Гори. Било је, то писање, и редовно и добро хонорисано. Био сам вредан, нисам прескочио нити једaн од 669 понедељака. Политички се исплатило далеко више него што сам могао и да сањам. У 76% случајева моје колумне пренели су и други медији. Већ 2009. почела је шаптачка режимска кампања против мене. Прво је један службеник црногорске царине отворио лажни сајт под мојим именом – ту су ме представљали као фашисту, нестручног криминалца кога треба уклонити. Онда су обарали сајт Напредног клуба. После су одредили једног оматорелог докторанда са Филозофског факултета у Никшићу да ме јавно напада, а на располагање су му ставили њихове медије у Србији и наравно агентурну мрежу на челу са „професором Таром“. Нису успели. Зато ми је Ђукановићев режим 2018, заједно са тројицом интелектуалаца (од којих су двојица рођена у Црној Гори), забранио улазак у земљу. Одијум у Црној Гори, Србији и ЕУ на који је наишао натерао га је да после свега неколико месеци призна како је тај потез био грешка. Једна у малобројном низу које је учинио а признао их јавно.

Ђукановићев пад је наравно дело грађана Црне Горе, али без српског народа из ове земље до њега би вероватно дошло онда када у Северној Кореји падне династија Ким. Част ми је што сам био уз мој народ када је победио у Револуцији литија – најславнијој револуцији коју је Европа видела још од оне из 1688. године, која такво име носи. Само та, права, Славна револуција, чији су компаратив биле наше литије, велика је по достигнућима, а не по томе што је енглески краљ-тиранин побегао пред војском ћерке и зета.  И управо сада, када траје борба за плодове те наше православне и демократске жетве, Дан ми је отказао сарадњу те прелазим на портал Борба.ме.

Надам се да нећу морати да пишем за њега тринаест година. Желео бих да резултат буде бољи и већи. Народи Црне Горе добили су сада демократију такву-каква је, на њима је да је изграде или сахране. Мене сада занима српски народ у Црној Гори. Волео бих да избори равноправност, али нећу бити тужан ако на том путу буде морао да стекне самосталну државу.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар