Чедомир Антић: Црна Гора и Русија

понедељак, 23 априла, 2018 у 8:11PM

Ако је и од Мила Ђукановића – много је. Какав је то државник… Требало је да спаси своју власт, учвсти се после споразума са Вашингтоном и Бриселом на штету већине грађана Црне Горе и свих Срба који у њој живе, води вишегодишњу кампању превара на изборима и подметања претњи и наговештаја грађансог рата, да би се данас, после ступања у НАТО – агресивни савез који угрожава светски мир, а бомбардовао је Црну Гору и Србију – и победе на неравнопавним председничким изборима, понудио Руској Федерацији помирење.

Није то Ђукановић, то је нови Јосип Броз Тито. Велики формат чије је политичко трајање срећом макар али и само биолошки одређено, што значи да је историјски ограничено и суштински мало битно. Руска Федерација је у већој мери помогла овакву успоставу црногорске независности него било која друга Велика сила. Ђукановић то и признаје, а као разлог погоршања односа наводи неспремност Москве да прихвати евро-атлантско опредељење Црне Горе. Ђукановић не спомиње ни санкције које је Подгорица наметнула Москви, ни учешће у савезу који помаже ратовање против руског народа широм света (од Донбаса и Придњестровља до Сирије). Не наводи Ђукановић ни судбину разгранатих пословних веза две привреде, а о Дерипаски, разумљиво такође ни речи. Занимљиво али Ђукановић игнорише и наводни „покушај државног удара“. Њега је јавности поново представио велики дипломатски стручњак, који се из удаљеног Београда са позиције у јако престижном приватном факултету на коме се некада давно школовао и лично Леонид Брежњев, тврдећи како је „Црна Гора победила у Хладном рату“ !

Наравно да је мали број посматрача у Црној Гори и свету видео Ђукановића другачије него као ауторитарног шефа једног режима који је, упркос томе што многима користи, ипак изнад свега недемократски и заснован на организованом криминалу. Ипак, та „амнестија“, коју даје Руској Федерацији, показује његову норијегијанску суштину. Ђукановић је, наиме, сам по себи установа изнад свих институција. Колико се сећам, у Црној Гори су у току процеси на којима се суди свим политичким вођама српског народа. Такође, у црногорским затворима налази се већи број особа оптужених ни мање – ни више него за покушај државног удара. Заточено је више грађана Србије, међу њима и један пензионисани генерал. Истина, суд је показао разумевање и спреман је да ослободи све који признају… Ипак, тиме што аболира државу која наводно стоји иза свега тога, Ђукановић заиста чини превише.

Према званичном тумачењу црногорских режимских политичара и званичних медија, иза покушаја државног удара из 2016. године стајала је Москва. Пошто су у последње време, широм света, прилично ретки проруски покушаји државног удара који нису успели, Подгорица се досетила да затражи изручење наводних организатора пуча, руских држављана. Замисао је била стратешки добра: ако прихвати, Москва ће признати значај, моћ и самосталност Црне Горе. Шарада би трајала пар година, а онда би Руси били ослобођени услед недостатка доказа, а неки Срби би, разуме се, били осуђени. Ако их пак не изручи, значи да Москва сасвим сигурно нешто крије.

Сада Ђукановић, сасвим разумљиво, заборавља да је Москва реаговала сасвим другачије од Београда. Да се за разлику од Вучића, ни Путин ни Медведев нису правдали и потврђивали бизарне наводе о томе да неколико пензионера и десперадоса из Србије и Русије уопште требају народима Црне Горе – шта год они били одлучни да ураде.

Сада, после свега, Ђукановић нуди Москви амнестију. Истина, он не намерава да Москви укине санкције, колико год оне биле бизарне, пошто је руска привреда потребна Црној Гори, а не обрнуто. Напротив, он би највише волео када би Москва Црној Гори признала значај, првенство и статус „несврстане“, и то упркос санкцијама, антируској и антиправославној кампањи, без обзира на чланство у НАТО које не представља опредељење за независност, већ одлучност за саучесништво у многим будућим агресијама.

И сада чекамо одговор на ову сасвим необичну и у суштини анахрону понуду мира, иза које стоји психолоши профил који би Марио Пузо (највећи књижевник мафије) могао боље да опише од било ког историчара. Можемо да се запитамо како ће завршити овај мандат када започиње у атмосфери овако „величанствене празнине“. Срећом па је ту опозиција. Демократе бране свог председника Бечића и природно нападају Демократски фронт. У недостатку политичке визије и тврђих аргумената, у саопштењу читамо стихове. „Црна Гора нема мира…“ Само уместо досетке, демократе су се определиле за вишак речи и наравно слог више… И док се истински опозиционари снебивају и мисле зашто се све то дешава, време пролази а разни опозициони таленти и сами налазе разлоге да политику замене игром, песмом, рецитацијом…

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар