Чедомир Антић: Црна Кореја

понедељак, 15 јуна, 2020 у 3:06PM

Несрећна Македонија. Морала је вољом својих албанских тутора и западних протектора да промени име, идентитет, устав, пол, историју, имена двадесетак топонима – међу којима и ауто-пута – само да би остала слободна и на европској агенди. Да би пала „просрпска“ вмроовска влада, да би се земља коначно препородила под влашћу дезертера Таљата (који је издао две војске у којима је примао плату), као и премудрог бившег градоначелника Струмице, који на прву лопту изгледа као негативац из стрипа. Народ је подржао промену имена и свега што иде уз то са невероватних тридесет и нешто посто, што наравно говори о незрелости власти. Да је такав референдум организован у Црној Гори резултат би био тачан. Обратите пажњу „тачан“ колики се очекује, не „довољан“. Ипак, говоримо о нултом примерку компетитивног ауторитаризма и ту нема грешке.

У Републици Северна Македонија, као што је добро познато, све иде одлично. Народ живи у срећи и радости, сви имају пуна права, земља незадржљиво срља напред, стандард је незамисливо висок. Чак су и избори боље организовани, па је режим – који је само уз помоћ улице, војске добронамерних албанских мула, мулаима, амиџа, даја и груја што су сви заједно пратили развој социјалидемократске агенде и овог пута гласали за Заева, уместо као до сада за Енвера Хоџу; те добронамерних туђина из ЕУ и САД  уопште успео да се инсталира –  на претходним локалним изборима постигао невиђен  резултат и потпуну победу.

Црној Гори нешто не иде. Будимо објективни, и ауто се после тридесет година похаба, а неће људско живинче. Зато, можда би и Црна Гора требало да промени име. Власт никако.  

Еј… Па њих, старе преваранте, који представљају трећу генерацију комунистичких мутивода и манипуланата, једна група црквењака прочита као дете ћирилични буквар?! Каже главни преговарач испред Ђукановићевог режима како би добар уступак владе и праведан компромис било привремено  стављање спорног богоборачког, етнички сегрегирајућег закона о конфискацији српске православне  цркве на територији Ђукановићеве државе, ван снаге. Све до коначних пресуда црногорског и међународног правосуђа. А ови му сместа одговоре како Суд у Стразбуру не суди о законима који се не примењују. Дакле, страшно. Буђава власт је гора од буђавог хлеба. Тако је и у Србији пре четврт века један прилепак Милошевићевог режима, по природи сличан Ђукановићевом ДПС-у (реч је о Новој демократији), предложио да учитељи протестују само током јула и почетка августа (да не угрозе права деце). Генијално, урнебесно, изван најширег универзума подмсеха.

Литије поново ходе земљом св. Симеона Мироточивог и св. Саве Српског. Узалуд крече српске заставе, најславније барјаке независне Црне Горе и истинског црногорства. Хапсе и туку људе. Бране држављанима да уђу на територију државе. Остављају људе којима је позлило изван граница њихове отаџбине. Узалуд су Србију прогласили за кужну. Узалуд руше црквене зграде и стварају ред праведника који одбијају наређења неосуђених ратних злочинаца и Нетфликсу непознатих Ескобарових побратима.  Режим је отерао и Новака Ђоковића и међународни спортски догађај прве класе…

Питам се,  када је неко последњи пут – пуна срца, чисте душе, самоиницијативно, не за инат и из мржње, не у друштву униформисаних лица и органа у цивилу, не за дозволу, посао, парче земље или квадрат стана, не у Београду или Новом Саду – узвикнуо „Живела Црна Гора !“ Колико се сећам, веома давно. Још док је црногорску државу красила славна српска тробојка. Протеклих месеци, упркос Сједињеним Државама, земљама Квинте, НАТО-у, браћи из Албаније, Хрватске и бошњачких кантона, упркос од државе спонзорисаним маскенбалима зеленортских комита, ја нисам чуо ништа од искреног и исправног патриотизма. Видим само једну непотпуну карикатуру, чујем неуједначене, неартикулисане и слабо разумљиве крике.

Нема истинског националног идентитета без потпуне историје. Најбољи пример су Албанци. Њима су Немањићи један дан „хитлеровски окупатори“ (мада су широм Косова управо савремени Албанци Хитлера звали присно, „течо“), а онда их одједном виде као посрбљени део фиса Нимани. Овога код Милогораца нема и зато су они нација у траговима. Да ли неко памти да је било ко, за време страшне комунистичке диктатуре, у доба оловних година милошевићевско-ђукановићевског, ђинђићевско-ђукановићког, кошутуницијанско-ђукановићевског или тадићевско-ђукановићког режима, за време којих је у Београду на стан, храну, бизнис и функцију пало на стотине најбољих стародукљанских синова, неко из срца узвикнуо: „Живела Црна Гора!“. Насупрот томе, у Црној Гори се тако искрено и гласно кличе Србији.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар