петак, 25 новембра, 2022 у 2:56PM

Прошле седмице је у београдском Аеро клубу одржана дебата о српској политици. Разговарала су два угледна интелектуалца Проф. др Мило Ломпар и др Милан Ст. Протић. Био је то несвакидашњи и важан догађај, будући да је у ери политичких кампања и маркетиншких спинова  демократски дијалог сведен на формално постојање и гетоизиран до невдиљивости. 

Протић је поље расправе поставио на неплодној маргини политике – екстрему. Непрекидно је настојао да проблеме Србије представи као јединствене, нигде другде виђене и само Србима својствене. Зато је као једино решење препоручио страно старетељство над нашом државом. Само тако, вођено од Европске уније и Сједињених Држава (попут Косова, Босне и, донедавно Авганистана) , српско друштво би, уверен је Протић,  било мoгуће просветити и модернизовати. На другој страни, Ломпар је указивао на неправде учињене Србији и Србима, као и на промене које су се у након 2001. године догодиле у свету.

У овој дебати необично је било одсуство предлога озбиљног и целовитог решења. Учесници као да су сматрали да је довољно предати судбину Србије под надзор колективног Запада, или пак чекати политичке дивиденде од нове глобалне полицентричности. Обојица су притом са приличном дозом индигнације (Протић, много више) говорили о стању просвећености народа.

Осећала се, током читаве те расправе, извесна племићка солидарност, која је код, рецимо француских и енглеских барона била присутна и када су током Стогодишњег рата, већ неколико генерација љуто ратовали. Подсећали су на двојицу патолога који су сагласни око дијагнозе и исхода, али имају неке разлике у погледу на развој болести код преминулог. То је постало нарочито очигледно када су разматрали хипотетичко питање: који би догађај из наше новије историје променили? Ломпар се определио да „не испоручи“ Слободана Милошевића Хагу, а Протић да „на животу остави“ Зорана Ђинђића. Реч је наравно о два симбола. Ипак, намеће се питање како би се то судбина Србије променила да је после 2001. остала под неким видом санкција (или да је данас Слободан уместо Ивице потпредседник српске владе); и у истом смислу – шта би то историјски било другачије да је Зоран Ђинђић, уместо Горана Свилановића, данас путујући европски функционер ? 

Дебата је прошла и у аристократској смирености. Мада, када је Протић тражио да Ломпар „дефинише државу“, овај је разгалио публику рекавши да је држава „оно чему је Протић био амбасадор“. Но овај феномен  псеудосаборности је посебно до изражаја дошао када је на крају модератор питао да ли би у неком хипотетичком другом кругу председничких избора гласали за Александра Вучића или за саговорника. Неочекивано, победили су Протић и/или Ломпар. Протић је председнички мандат Ломпару условио захтевом да се „држи демократсих принципа“, док је овај други, мало умереније, изразио наду да би свако ко нема иза себе велику популистичку и ауторитарну партију био бољи председник од актуелног.

Милан Ст. Протић, дакле, подршку условљава „демократијом“ – сат времена након што истом народу (за чију се владавину залаже) оспори сувереност и пунолетност. После искуства са Војиславом Коштуницом, он би био спреман да подржи човека сличног идеолошког опредељења и чак мањег практичног политичког искуства. На другој страни, један од иделога савремене српске деснице, не само да не спомиње решење за било који од савремених проблема, већ је спреман да подржи човека дијаметрално супротних ставова.  Протић је притом градоначелник постао као кадар популистичке Нове Србије Велимира Илића, а амбасадор у Швајцарској (уз амин СПС-а) као кадар Батићевог ДХСС-а. Ако је Нова Србија уз Г17 омогућила Коштуничнину владу и касније устоличење Вучићевог режима, ДХСС је данас утопљена у један од сателита напредњачког режима.  

Демократију увек – од Клајстенове Атине до савремене Индије – одликује споразум разних слојева друштва. Мекоули успех британског парламентаризма приписује чињеници да је „британска аристократија била демократска, а демократија аристократска“. Србија је некада била земља једнаких. Велики модернизацијски покушаји из 19. и 20. века показали су да постоје границе могућности просвете народа. Поједине епизоде наших политичара-демократа (Ђинђићево отимање посланичких мандата, Коштуничино доношење устава и Тадићеве измене закона о информисању), указују пак да није довољно бити доктор наука, говорити стране језике и имати све зубе,  да би били заиста модерни и привржени демократији. Зато се више чудим овом необичном односу двојице наших модернизаторских антипода према народној већини, него склоности сиромашних и необразованих грађана ка патерналистичким, популистичким странкама и ауторитаризму.

Нама требају реформе и модернизација. У нашим елитама је до комунизма однос према народу претежно био је позитиван: „народу се на силу може узети све, али му се на силу ништа не може дати“, рекао је Вук Караџић. Непопуларни министар Чедомиљ Мијатовић био је осамдесетих година 19. века тронут и срећан што је ушао у народну песму па макар и као негативац. Србији сигурно не треба Хилари Клинтон да је отпише као „корпу бедника“. Не требају нам ни визионари који говоре само о прошлости а виде искључиво далеку будућност. Без промене приступа, савремени реформисти на власт могу доћи само случајно, у од нас независној „загради светске историје“. Без разумевања контекста, прилагођавања стварном стању и потребама времена, они ће нас неминовно одвести на исту странпутицу којом смо пошли 1990. и 2000. године.

Posted by Чедомир Антић
Categories: Текстови и анализе