Чедомир Антић: Декларација о језику

уторак, 4 априла, 2017 у 5:07PM

Из Сарајева је потекла Декларација о заједничком језику. Покренута од стране филолога и интелектуалаца ова иницијатива на први поглед делује као прича о царевом новом оделу. Нешто што је очигледно деценијама – да на просторима од Купе до Тимока и од Суботице до Дубровника, велика већина народа говори једним језиком – формулисано је у документу који су већ потписале хиљаде грађана.

Иако су покретачи ове иницијативе углавном из Федерације Босне и Херцеговине и Републике Хрватске, део њих је из Р. Србије и Црне Горе. Декларација је донесена управо о педесетој годишњици одлуке хрватских националних културних установа да раскину „Бечки договор“ о заједничком српско-хрватском језику. Писана је балансирано, она говори о национализмима и политизацији, као да су национализми свих народа који говоре овим језиком довели до његових вештачких подела. Такође они прихватају „полицентричност језика“ и одбијају да се изјасне око његовог имена, одричући овом питању већи значај.

Упркос бројним позитивним коментарима у српској јавности, професор са Филолошког факултета у Београду Вељко Брборић изјавио је да декларација има смисла уколико „зове на помирење“ и „не руши углед српског језика“.

Пођимо од почетка… Међу потписима је свега неколико филолога. Са српске стране то су углавном политички потпуно неактивни и незаинтересовани научници. Писци декларације наставили су обичај да постоје две врсте кривице: српска и она коју Срби деле са другима, па је тада она општа због чега њени носиоци нису именовани. Као и око ратних злочина и овде ми говоримо о „својим“ а они о „нашим злочинима“. Питање језика свуда је решено на исти начин: језик је добио име у давнини и без обзира на касније политичке развоје и ратне исходе оно је остало непромењено. Данас свега неколико процената Аустријанаца себе види као Немце, међу Американцима нема националних Енглеза, векови су прошли од када су Бразилци отерали португалске Брагансе и укинули царство… Ипак, аустријски, амерички и бразилски језик нису настали. Нису Срби ни Србија одбацили раније језичке споразуме. Ми смо први прихватили садашњи, потпуно нетачан и у суштини шовинистички назив (пошто је везан за територију на којој га већина не прихвата) језика Бошњака/Муслимана. Код нас је могуће зауставити рад суда позивајући се на стручне преводиоце за хрватски или „босански“ језик. Није забележено да је у Србији из библиотеке избачена било која књига, а посебно не зато што је писана на другом писму или на неком новом језику… Није Србија при УНЕСК-у испословала да због писма на коме су писана, нека дела хрватских писаца буду проглашена српском културном баштином.

У Србији никада нико није добио батине због језика или писма. Да ли је тако у Хрватској где разбијање табли са хрватским грбом које су писане ћирилицом доноси победу на изборима? Па тврдња Николе Стојановића о језику обајвљена у једним српским новинама почетком 20. века довела је до погрома над Србима у Загребу…

Не желим да учествујем у стварању политичких језика какав је црногорски и отимању српских писаца какви су Владан Десница или Меша Селимовић. Не желим ни да учествујем у обезимењавању језика који под овим именом постоји хиљаду година. Да, српска научна и културна елита била је спремна на компромис. Да, Србија је била аутономна кнежевина која је имала владу, војску, школе, царину… У време када је хрватски језик био сведен на Загорје и када се у јавним установама њиме није смело говорити. Ради истине и у нади у мирну и споразумну будућност створен је заједнички језик. Хрватски језик тиме је нормиран и спашен ако не од пропасти а онда од ограничавања на делове данашње Хрватске. Ако не верујете, прочитајте мемоаре хрватског поглавника Анте Павелића – морали су да их преводе на савремени хрватски. Тако је: током „великосрпске Југославије“ створени су други језици, а хрватски је уз помоћ Римокатоличке цркве, успео да обједини три дијалекта у један политички језик. Године 1914. читава Србија – од Београда до Ђевђелије говорила је српски језик. Српски је био језик читавог народа Црне Горе (осим Албанаца), српски се говорило у Дубровнику, у значајном делу Далмације. Српски су споразумом у Славонском Броду као свој језик прихватили и муслимани Босне и Херцеговине. Четвртина становништва Хрватске говорила је српским језиком. Срби су били спремни да тај језик зову српско-хрватски. И нису ни Србија ни Милошевић прекинули такво стање, већ су то учинили хрватски, бошњачки и црногорски национализми. Српски и ћирилицу су у Београду 1915. забранили аустријски окупатори, забрану су спроводили хрватски и муслимански војници. Ћирилицу је забранила НДХ, заједно са целим језиком и читавим српским народом… Данас у Хрватској има много више Срба од оних који говоре српским језиком. У мирној Истри тај број је за 30% већи. Језик је пут асимилације.

Разумем хрватске и бошачке потписнике ове декларације. У Босни би хтели да се један језик зове „босански“ (или макар матерњи, као доскора у Црној Гори) па да мирно у школама асимилују Хрвате и Србе. Притом, дух који је у 20. веку тријумфовао у Загребу и Сарајеву дух је фашизма и фундаментализма. У недостатку Срба жртве ће бити сами потписници декларације и њихови истомишљеници. Поручујем им: „Жао ми је. Трпите. Ако нисте хтели да живите за Југославију, можете да гинете за НДХ, Изетбегистан…“ Међу Србима потписницима преовладавју они који сматрају да је национални идентитет небитан и да их за Србе ништа не везује. Ако је тако, зашто онда говоре туђим језиком? Сви они добро знају енглески језик па са тог становништа својим пријатељима „финим Хрватима“ и „добрим Бошњанима“ могу боље да објасне ствари, а нас Србе не би додатно малтертирали.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар