Чедомир Антић: Декларација о опстанку српског народа

понедељак, 14 августа, 2017 у 9:46PM

Председници Србије и Српске, Вучић и Додик, најавили су Декларацију о опстанку српске нације.

На самом почетку, јавили су се неспоразуми око тога шта овај документ треба да садржи. Док Додик најављује „век српског уједињења“, генерални секретар председника Републике Србије тврди да је реч о заштити српског језика и културе широм заграничног Српства.

Осудите ме као Вучићевог приврженика и што кажу „бота“, али ја сваку овакву иницијативу подржавам. Увек. Имам само много питања и резерви око детаља, намера и мотива.

Скупштина Србије је током протеклих двадесет и седам година издала око педесет разних декларација. За све декларације о Косову и Метохији, на пример, гласали су СРС и (од 2008. године) СНС. Када би неко питао шта је било са свим тим изјавама, одлучностима и намерама исказаним у многим документима који су носили овај назив, добар политичар из реда СНС или ДС би се насмејао наравно, уколико би камере биле искључене, и рекао: „Декларације не обавезују…“ Уосталом и Преамбула Митровданског устава једекларативни“, а не „формативни“ део овог, највишег, правог акта Републике Србије. Преамбулу је немогуће прекршити. Уставни суд по њеном слову не суди. О намерама аутора Декларације о опстанку српске нације можемо судити само посредно. Какав је био однос влада Републике Србије према сличним документима и установама? Министарство за дијаспору и српски народ у региону је укинуто, Стратегија Владе према српском народу у дијаспори и региону данас припада политичкој палеографији… Како да верујемо у „опстанак“ наше нације у заграничним српским земљама када већ деценијама нема трајније политике према њима, ни систематичног улагања… Ето, моје је питање: да ли је Ћирилица званично писмо у Телекомовој компанији ћерци у Црној Гори? Да ли се структура менаџмента по националном саставу разликује од, рецимо од Срба етнички очишћене, државне управе Црне Горе? Ево, највећи медијски пријатељи данашње власти у Србији су ТВ Пинк и дневне новине Информер… И? Зашто се не држе начела у које председник Вучић званично верује читав свој живот, а сада их тек дефинише у једној декларацији која би требало да буде темељ будућег рада…? Или можда није о томе реч?

Баш као и око дијалога о Косову и питање декларације треба да укаже на пожељно стање ствари. У Србији, тврди Вучић, а заједно са њим и његови пропагандисти, постоје три врсте политичког размишљања: 1) Вучићево–већинско – далековидо, исправно и демократско, мада обичним смртницима нејасно; 2) „Фашистичко“ – мишљење свих оних који Вучића сумњиче као лажног родољуба; 3) „Издајничко“ – сва мишљења која се разлику од „фашистичког“, а не подразумевају беспоговорно изражену оданост Вучићу. У току је „кување“ грађана како би био промењен устав и косовско питање скинуто са дневног реда ЕУ. „Репубљик Косова“ после једнострано проглашене, међународно непризанте независности није мењала устав, али ће га Србија мењати. Па зар нам то пре годину дана није предсказао Енвер Хоџај, политичар из Приштине?

Само је потребно применити моделе из недавног умањења пензија. Треба Вучић да укаже на проблем, онда други ваља да се јаве и „препознајући стварност“ испадну за њу криви. Затим ће сменити пар сарадника зато што га приморавају да „учини оно што се мора“. Коначно ће најавити десетак величанствених иницијатива, учинити двадесетак великих гестова и ствар ће проћи као и седмодневно обележавања „Дана хомосексуалаца“. Дакле, лакше него једнодневно. Као проглашење победе јуна 1999. године.

Да је желео да заштити политичка, привредна, просветна и културна права српског народа, прво би разнео црногорско-усташку агентуру у Београду ослоњену на организовани криминал и утемељењу у делу нво-сектора. Престао би да интересе Срба из српских земаља на Балкану подређује интересима странке и избора. Почео би да примењује мађарске или турске моделе политике према заграничним земљама и да у наше земље инвестира сразмерно инвестицијама у мањине у Србији. Разуме се, под условом да инвестиције не иду преко истих приватно-пословних и структура јавних предузећа, како то већ иде у Србији.

Док не дођемо у положај да водимо дугорочну и озбиљну политику према српском народу у региону и дијапсори треба знати како се у тај положај долази. Националну и државну политику не води једна странка или једна влада. Може ли председник да сиђе у народ? Да позове противнике на договор? Да се обрати националним установама? Да се обавеже да неће напустити оно што је претходно прихватио, бар не на начин на који је Првим бриселским споразумом напустио програм своје странке, програм владе којој је припадао и коначно Платформу о Косову и Метохији коју је четири месеца раније донео председник Србије Томислав Николић?

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар