Чедомир Антић: Демагози и други

понедељак, 14 новембра, 2016 у 2:35PM

 

  Дошло је време демагога. Локално одавно, глобално прошле седмице. Ипак, поставља се питање да ли је у општој кризи демократије и свих идеала демагогија сама по себи лоша. Ми данас говоримо о алтернативи. Нема много избора. Када је, што рече мој пријатељ историчар Предраг Ј. Марковић, у Америци и пре тога у Британији победио „гневни бели човек“ постало је извесно да на другој страни не стоје Катони ни Демостени већ група бироката који су прекинули везе са народом и владају уз помоћ стотина милијарди долара и маркетиншких компанија које служе да би обмануле грађане.

  Нисам навијао за Трампа (смешно ми је када неко у малој земљи говори о подршци кандидатима за највише државне дужности у великим силама). Занимљиво ми је било како побеђује упркос свему. Не видим сличност између Доналда Трампа и Адолфа Хитлера тамо где је виде многи коментатори, али је итекако видим у том чудесном успону. Трамп је током протеклих годину и по заиста ишао ка власти сигуран и одлучан, како би Хитлер рекао „кораком месечара“. Његова победа је величанствена. Од самог почетка бројања гласова нашао се у предности и коначно је после седам сати узбуђења без неизвесности и изабран за председика Сједињених Држава.

  Ипак, треба рећи нешто о другој страни тог гигантског успона и веичанственог тријумфа. До њега је дошло захваљујући невиђеном мешању државе у изборни процес. Свима се чинило да естаблишмент ради за Хилари Клинтон, али то на послетку није био случај. Коначно је до победе несумњиво довела интервенција директора Еф Би АЈ-а који се пре завршетка истраге својим наступом умешао у политку и помогао Трампу. Коначно, баш као и 2000. године, процедура је победила математику. Стари изборни систем, установљен када су САД биле прва модерна демократска република света (када није било струје, телеграфа, телефона, факса или интернета), омогућио је једном кандидату да има 70 електора (изборника) више и победи, а да у суштини има око 150.000 гласова мање од поражене.

  У САД се међутим поштују процедуре, без чега нема демократије. Није Америка тако напредна као Црна Гора да је у њој један савршени појединац закон по себи. Међутим, са оваквим Сједињеним Државама остаје питање шта ће бити са нама? Раније се много држава света у њих угледало као у светионик демократије, узор… Узора је и било, без обзира на све… Шта рећи данас?

  Срби су се истински обрадовали Трампу. Поверовали су да је он и према њима другачији него што је то ноторна Хилари. Толико су далеко отишли да су помислили да његова супруга Словенка може бити препорука за Србију. Замислите, Словенци су наши наводни пријатељи. Они мрзитељи који су убијали наше војнике 1991. а по свету говорили да су им градови у пламену и да Срби а не њихови (генерал Конрад Колшек, адмирал Стане Бровет, Хрват Анте Марковић… ) врше геноцид. А словеначких паравојника и цивила страдало је пет пута мање од голобрадих југословенских војника. Сада ће нам Меланија Трамп сигурно помоћи… Па дугују Словенци они нама…

  И Шешељу се допао Трамп. Вероватно одушевљење није исто као када је 1990. сакупљао добровљце за рат против свог „узора у казни“ Садама Хусеина, али је довољно да неку приглупу песмицу, коју су двојица престарелих пубертетлија добили прерађујући четничке напеве, пушта у Народној скупштини. Почели смо са Раком и Биџом који су урлали да је њихов Слободан „комуниста али да га воле ко’ Исуса Христа“, а завршавамо са Трампом коме се „у шубари дрма цвеће“ и који, је ли „иде са Вашингтонском силом“…

  Није међутим Шешељ био негативац тога дана. Он је у Народној скупштини тога дана тријумфовао. На месту председника седео је британски дипломата који је посланицима требало да представи документ на енглеском који се тиче напретка Србије ка чланству у ЕУ. Између осталог за напредак се од нас тражи и да предамо троје народних посланика који су наводно увредили Хашки трибунал… Радикалски посланици, иако се чини као да још нису примили хришћанство и живе у милини варварства, одржали су легендарно предавање амбасадору Девенпорту и његовим следбеницима у Србији. Питали су га како може да препоручује једној држави улазак у ЕУ ако је његова држава унију напустила. Тражили су службени превод извештаја, јер ми још увек нисмо колонија. Питали зашто седи на месту председника парламента. Тражили објашњење зашто српске посланике суде у Хагу јер су помагали Шешељу а нити један сведок при томе није повређен; док је код ослобођеног Харадинаја њих деветоро умрло, већином сумњиво и насилно? Тај сландалозни захтев за изручење посланика постао је још и услов Србији за напредак ка чланству у ЕУ… Нису добили одговор. Девенпорт је седео сив и љут, коначно је сео у први ред сале и на крају отишао… Попут неког светитеља касније је на твитеру написао како „Србија још увек није спремна…“? Зашта спремна? За њега? Можда за одлуке које су донели Британци и Американци а које он очигледно не подржава?

  Али, добро је… Клинтонови (бар онај међу њима који је најдаље догурао) нису знали да Црна Гора и Македонија нису једно-исто… Овај нови можда неће знати где је Балкан и то свакако није лоше… За све нас, осим за Ђукановића коме много значи да у Вашингтону знају где је и како му је…

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар