Чедомир Антић: Демократијом на диктатуру?

понедељак, 20 јула, 2020 у 2:50PM

Још су антички филозофи налазили ману демократији тврдећи да према властитим принципима може бити срушена, али је према истим начелима није могуће обновити.

            Где је Црна Гора уочи избора заказаних за крај августа 2020. године?

            Никада актуелна власт није била мање популарна. Никада исход избора њој у прилог није био извеснији. Они што су успоставили темеље режима који данас безбрижно разгажен, сваком пороку склон и на свако зло спреман  води Мило Ђукановић, били су довољно смели и безобзирни да завладају државама у којима нису уживали ни 10% народне подршке.  После би чланови политбироа завршили у краљевским палатама, а победници избора се заљуљали на вешалима. То што ДПС и разни сателити немају идеологију и што после лажираних процеса не убијају на јавним егзекуцијама, не мења на ствари. Имамо посла са једним криминализованим режимом који је уништио све чега се дохватио: модерни социјализам у Црној Гори, европске интеграције, црногорски патриотизам (везујући га за 40% грађана државе од којих половину мотивише страх за радно место), привреду Црне Горе…  Корона је само помогла да туризам престане да буде смоквин лист за њихове истинске приходе… Верујем да ни оно у чему су били успешни, за њих ускоро неће бити безбедан посао. Привредни пад и презадуженост, уз националну мржњу коју је пробудио, гробни су камен овог режима. Само је питање да ли ће успети да САД и ЕУ и довољан удео грађана убеде да ће њихов пад бити кобан по Црну Гору, НАТО, однос међу великим силама, планету Земљу… Коначно, иако су политички одумрли због старости организације и деменције идеја, ДПС и сателити ипак чине насилни, клептократски  режим који никада није реформисан, који ће и срушен и раскомадан деловати годинама након што почне болни процес денацификације и демократизације Црне Горе. Ми смо у Србији имали некакве демократске традиције, наш недемократски режим није злоупотребио односе међу народима и створио државу апартхејда, па опет ни данас нисмо успели да демонтирамо његову „дубоку државу“.

            Нити један од источноевропских држава није се демократизовала сама од себе. Увек су им на помоћи биле суседне државе и Велике силе. Ко то није имао не само да се није демократизовао, већ му је претило нешто много горе (обратите пажњу на примере Украјине, Северне Македоније, Сирије…).

            Велике силе нису наклоњене режиму ДПС-а. Код грађана Црне Горе он је на историјском минимуму од 33% подршке. Ипак, уз њега стоје хиљаде режимских функционера, 15.000 жандарма и етнички очишћених 2.000 војника, стотине припадника мафијашких кланова…. Поред њих су националистичка вођства Бошњака и Албанаца спремна да жртвују интересе својих народа и демократије само да би наудили Србима и помогли сукоб Великих сила од кога очекују повратак сулатаната и васкрс краљице Теуте. Додајмо томе дубоке државе САД и ЕУ, где су многи створили каријере и имања на мржњи и укидању права само једног балканског народа.

            Онај ко данас не види да опозиција мора да се уједини жели опстанак Мила Ђукановића. Ми Срби дали смо све. Жртвовали смо сопствени идентитет и национални интерес тако што су наше странке деценијама окосница уједињења демократске опозиције. Демократији смо подредили своје народне циљеве. Никада нисмо истакли циљ одвајања од Црне Горе који је после деценија сегрегације, обесправљивања, прогона и кампањи фашистичке, бестијалне мржње према нама која долази од највиших функционера и јавних сервиса црногорске државе итекако легитимна.  Јер, живите у држави чији премијер поистовећује светитеља оснивача цркве којој припада 70% грађана земље и фашизам!

            У недостаку озбиљног притиска САД и ЕУ, без доследне и трајне политике суседних, у већој мери демократских држава, демократска опозиција у Црној Гори остављена је самој себи. Избори у режимима који су мање малигни од Ђукановићевог – разним хибирдиним, компетитивно-ауторитарним хунтама – слични су по чињеници да на њима, који су има једина уставна и квазидемократска легитимација, постоји само једна извесност : „да ће опозиција бити поражена“.  Зато опозиција мора бити упорна, храбра и разумна. Ако се одлучи на бојкот то мора бити почетак грађанске непослушности која ће радикализовати режим и коначно, после много одрицања и злочина над демократским грађанима, довести до његовг пада. Ако на то нису спремни или ако сматрају да народ то не би разумео, онда изборе треба пажљиво и документовано надзирати и треба тражити њихово обарање. Ђукановићев режим једном мора пасти, али одговорност свих нас је мера пустоши и штете коју ће иза себе оставити.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар