Čedomir Antić: Deveti januar – hronologija i još ponešto

петак, јануар 20th, 2017 у 4:37PM

 

  Profesorka Dubravka Stojanović napisala je nedavno tekst pod naslovom Deveti januar – Lapsus memoriae koji je 13. јanuara obјаvljen na sajtu Peščanika. Cenjena profesorka u tom članku tvrdi i sledeće: “…ako se kaže da je RS nastala 9. januara, onda se kaže da je tog dana proglašena ta nova tvorevina, a na tlu prethodne republike – Bosne i Hercegovine. Time se priznaje da se radilo o aktu separatizma, da je RS otcepljena od BiH, da je tim činom 9. januara prestala da postoji BiH na ranije poznat način. Samo da podsetim – u tom januaru 1992. još nije bilo ni referenduma o nezavisnosti BiH, ni preporuke Evropske zajednice da se prizna nezavisnost BiH, a rat su mogli da predvide samo najcrnji pesimisti. Drugim rečima, slaveći 9. januar rukovodstvo u Banja Luci rešava pitanje kokoške i jajeta. Dakle: prvo je nastala RS, pa je onda, u aprilu, počeo rat.”

  Zanimljivo je da se uvažena profesorka poziva na istorijsku hronologiju, što je naravno za svaku pohvalu, ali pritom nekako propušta da primeti kako je ova pomoćna istorijska nauka neselektivna, te procese uvek sledi od njihovih početaka, a ne od datuma koji radi solidnije argumentacije po svom nahođenju proizvoljno izaberemo.

  Početkom 1992. Socijalistička Republika Bosna i Hercegovina nije bila nezavisna država, već još uvek članica raspadajuće ali međunarodno priznate SFR Jugoslavije. Tog januara 1992. velike sile odlučivale su o sudbini Slovenije i Hrvatske. Uz podršku pojednih članica Evropske ekonomske zajednice njihova nezavisnost je prvo jednostrano priznata a kasnije su primljene u OUN. Proces otcepljenja SR BiH započeo je tri meseca ranije, oktobra 1991. godine. Problem SR BiH bio je sadržan u činjenici da proglašenjem njene nezavisnosti i ukidanjem ustavne konsenzualnosti srpskog naroda, nisu prekršeni samo federalni i republički ustavi, već i demokratska prava konstituvnog naroda u državi u kojoj politička volja niti jedne od tri nacije ponaosob nije mogla da računa na podršku apsolutne većine građana. Muslimansko-hrvatska koalicija u Skupštini SR BiH započela je proces osamostaljenja republike sredinom oktobra 1991. godine. Pošto su predstavnici Muslimana i Hrvata sistematski počeli da izbegavaju Savjet za ravnopravost naroda, ustanovu koja je u skupštini služila kako bi zaštitila prava konstitutivnih naroda ukoliko su majorizovani, srpski poslanici (svi do jednog) izdvojili su se u zasebnu skupštinu. Kasnije su srpski predstavnici samo odgovarali na korake neustavne i nedemokratske skupštinske većine. Organizovan je plebiscit srpskog naroda, najavljen ostanak u SFR Jugoslaviji. Nije se Republika Srpskog Naroda u Bosni i Hercegovini otcepila od SR BiH, već je pokušavala da je makar delimično zadrži u SFR Jugoslaviji. Nelegalna većina u Skupštini SR BiH pokušavala je još od januara 1991. da nekako izmeni ustav ove federalne jedinice kako bi je otcepila od SFRJ. Kada u tome nije uspela, od oktobra je započela nelegalno i protivustavno otcepljenje. Referendum koji je konačno održan 1. marta 1992, pripreman je više od šest meseci, bio protivustavan i konačno, kada je održan, on nije uspeo.

Ali, kada već poštovana profesorka Stojanović piše o secesionističkim “kokoški” i “jajetu”, pa još zaključi da su srpski poslanici započeli secesiju i izazvali rat, treba da zna da nisu Srbi bili ti koji su prvi počeli da zaokružuju svoje zemlje u BiH. Hrvatska Zajednica Herceg-Bosna proglašena je u Grudama 18. novembra 1991, puna pedeset i dva dana pre proglašenja Republike Srpskog Naroda u Bosni i Hercegovini.

Kada je početkom 1991. započeo proces izolacije i majorizacije predstavnika srpskog naroda u koalicionoj vlasti SR BiH, nisu Srbi bili ti koji su prvi počeli da stvaraju paravojsku. To su bili Muslimani koji su u razdoblju od marta do jula 1991. stvorili nelegalnu, jednonacionalnu i paravojnu Patriotsku ligu. Srpski političari u Hrvatskoj i BiH delovali su od 1990. uglavnom reaktivno. Kada je SR BiH protivno njihovoj volji stala uz Hratsku i Sloveniju u nastojanjima da Jugoslavija bude ukinuta kao država i pretvorena u konferedarciju, srpski krajevi u BiH zatražili su da stvore zajednice opština, to im nije bilo dozvoljavano čak uprkos mogućnostima koje je pružao ustav.

Kao i svaka priča o kokoški i jajetu – te nedoumici šta je starije – i ova povest korena rata u BiH je složena i subjektivna. Ako je nemoguće razlučiti zapetljane argumente o legitimitetu i složene hronologije koje kao da svako sastavlja u skladu sa sopstvenim željama, postoje posredni dokazi u prilog nekog argumenta. U SR BiH je 1991. navodno bila mirna godina. Zvanična tumačenja bošnjačke i hrvatske istoriografije kazuju da je SR BiH već tada bila središnji cilj velikosrpskog zločinačkog projekta. Ako je bilo tako i ako su Srbi decenijama pripremani da izvrše “deveti genocid” nad nezaštićenim Muslimanima, kako komentarisati statistiku o žrtvama koje su u SR BiH pale tokom te godine? Nalazi poznatog instituta iz Sarajeva, koji je vodio Mirsad Tokača, govore da je u toj “mirnoj” godini na teritoriji SR Bosne i Hercegovine usled oružanih napada i borbi poginulo 514 njenih građana. Iako su Srbi činili 31% stanovništva SR BiH, među žrtvama ih je bilo 365 ili čak 71% njihovog ukupnog broja. Neki od stradalih Muslimana i Hrvata svakako su bili u redovima još uvek multietničke JNA a ne računaju ih među žrtve iz redova “srpskog naroda”. Ima li jasnije slike i dokaza stvarnog stanja stvari i pokazatelja ko je želeo promenu postojećeg stanja a ko je zaista prvi pribegao nasilju?

Nevolja je, rekao bih, u profesorkinom pristupu. Zdrav razum i novinski tekst nastao iz pera opredeljenog novinara koji nije vršio sistematska naučna istraživanja, nisu dovoljni. Naučna literatura posvećena ovom pitanju izuzetno je obimna i počinje sa važnom iako ranom sintezom Burga i Shupa pod naslovom The War in Bosnia-Herzegovina: Ethnic Conflict and International Intervention objavljenom još 1999. godine. Tu je i uzorno delo Džona Šindlera, Bosanski rat i teror: Bosna, Al kaida i uspon globalnog islama koje je u prevodu na srpski objavljeno 2011. godine. Uostalom, dovoljno je samo pročitati izvor: Deklaraciju o proglašenju Republike Srpskog Naroda Bosne i Hercegovine donesenu 9. januara 1992. (dostupna je na internetu) i već bi bilo izvesno da su argumenti uvažene profesorke neutemeljeni.

Čedomir Antić, Beograd 19. januar 2017.

Posted by
Categories: Ставови

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар