Чедомир Антић: Династије и проценти

понедељак, 16 октобра, 2017 у 7:47PM

Режим Мила Ђукановића непрекидно покушава да представи историју Црне Горе као низ непрекидних настојања да њен народ буде поробљен и асимилован од стране Срба и Србије. У стварности ништа не указује да тако нешто мисле и сами челници режима. Зар не би било логично да вековима поробљени, потлачени и понижавани одједном збаци ланце и започне нови пут? Њима, бившим комунистима који су били на челу власти насталих на борби против вере и нације, требало је прво једно двадесет година да промене сопствени, ионако нејасан идентитет. Током претходних петнаест година, иако заштићени од највећих сила света (међу којима је доскора била и Руска Федерација) они су притајено гушили све што је српско. Уместо да дају пуна демократска права апсолутној већини грађана који говоре српским језиком и каквог год да су националног опредељења не стиде се својих корена, они им та права ускраћују постепено их одузимајући, негирајући тако не само садржај већ и сâм коцепт права грађана једне наводно модерне и тобоже демократске државе.

Нове вести о овом систематском и нечувеном процесу, који спроводи влада једне чланице НАТО-а и кандидаткиње за чланство у ЕУ, стижу непрекидно. Једном је то уклоњени споменик или табла – наводно на реконструкцији или чишћењу које никада неће бити довршено. Други пут је реч о акцији власти без најаве и образложења – када централне државне новине промене писмо којим су штампане од настанка или када се исто догоди у школским дневницима. Трећи пут ради се о успостави нових традиција: када уместо плаве неко одабере плаветну боју за заставу, а онда исту претвори у шест метара разнобојне траке, као да је реч о кинеском циркусу, и коначно се, уочи референдума, први човек режима појави пред новом заставом за коју је важно да је другачија од свега историјског.

Један од ратова те режимске „нове Црне Горе“, која се бори са прошлошћу, представља и статут Народног музеја Црне Горе где су као тема истраживања наведена доба владавина свих династија осим Немањића. Замислите када би Француска престала да као своје види Каролинге зато што су као Германи „ближи Немцима“, или када би све европске државе настојале да епоху старог Рима препознају као део италијанске националне историје? Уосталом Немањићи су дуже и значајније владали земљама данашње Црне Горе него највећим делом данашње Србије. Стефан Немања, родоначелник светородне лозе, рођен је у близини данашње Подгорице. За њега су српске приморске земље биле „дедовина“. Све те земље стари извори виде и пре Немањића као српске. Са Немањићима су све ове области ушле у класично, „златно“ средњовековно раздобље. Довољно је рећи да су извори домаћи и страни богатији кад је реч о епохи Немањића него о целокупној ранијој историји средњег века у овим крајевима.

Процес фалсификовања, прећуткивања и гушења националне историје наравно траје дуго. Почело је са релативизацијом: језик није био ни српски ни црногорски него „матерњи“. У црногорском дипломатару (књизи у којој су објављене повеље током средњег века издате на просторима данашње Црне Горе) доба Немањића насловљено је са, колико се сећам, „Доба краљева“. То је као било неутрално, али несумњиво политикантско решење. Кад говоримо о идентитетима, треба се запитати колико је народ током столећа који нас деле од времена средњовековља заиста памтио многобројне старе владаре. Успомена на Немањиће неупоредиво је снажнија и присутнија у односу на све друге. Власти ће рећи да је то последица деловања православне цркве, али зар и то није доказ о њиховом значају. Па и остале династије биле су у савезу са црквом и њихови владари били су попут Немањића… Али да не би много морали да размишљамо, и то ће се променити када режим законом отме („национализује“) сву имовину православне цркве у Црној Гори насталу пре 1918. године. Ако црква онда не буде радила у корист власти, нестаће и она… Што се цркава и манастира тиче – Црна Гора је туристичка земља и бар не мањка намене толиким слободним зградама…

Влада Душка Марковића можда има проблем са народним и државним идентитетом. Али са математиком нема никаквих тешкоћа. Тврде да су у трећем кваратлу остварили 82,6% програма за ту годину. Не знам само одакле им то 0,6%? Мора да је домару у влади испала фотеља док је премештао из сале у салу за време тих важних седница када је Црна Гора остваривала тако немерљиви напредак на свим пољима. А тек како су реализовани закључци владе – 93,81%. Одакле само оно 0,01% мора да се прајминстер мало загрцнуо док је говорио или је са Ханом застао у разговору немогавши се досетити како се на енглеском каже „блавур“. И где ће све то завршити? Ако се овако настави, а може само боље, до краја године, односно „четвртог квартала“, успех ће бити опасно апсолутан: 110% остварења програма и 125,08% остварења закључака. Они толико раде да немају више ни идеја ни материјала. Препрограмили се и презакључили. Али, ваљда ће такво стање помоћи да буде остварен напредак и у зарадама. Пре годину дана просечна нето зарада износила је 500 а данас наводно досеже значајних 505 евра.

Важан напредак, али да је једва нешто гори био би на нивоу статистичке грешке. Политички успех се не може изразити само бројевима. Како исказати невероватно достигнуће брисања десет крунисаних светитеља из националне прошлости?

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар