Чедомир Антић: Дрмусање

понедељак, 20 августа, 2018 у 6:02PM

Дрмусање је кључна реч црногорског правосуђа и дипломатије. Мислим да би испод будућег споменика независној Црној Гори – који би чинила група од стотинак фигура у натприродној величини, које се опкољене боре против аждаја са истока – требало да стоји неколико кључних речи: „Мило“ (без сумње), „НАТО“ (дакако), „Шарановић“, „Шарић“, „Мићуновић“, „Кашћелан“, „Шкаљар“, „Кавач“, „Марлборо“, „Слобо“, „Ацо“ и, један глагол и то у множини, „дрмусања“.

На једној изложби, давно у Лондону, видео сам наслов испред једне збирке портрета. „Покретачи и дрматори“. Први су били конструктивна сила а други разорна. Заједно, обележили су и обликовали наш свет. Црну Гору међутим не воде „дрматори“, већ објекти глобалне силе – „дрмусања“.

Када сам пре неколико месеци гледао онај историјски снимак блискости председника Трампа и премијера Марковића нисам могао ни да претпоставим да овај чаплиновски неми филм има и некакав текстуални додатак. Нека мастеру историје господину Плутарху из Бара и неоусташком новинству госпође Линцуре из Београда буде знано и нека запишу, да се зна док постоји писмо, да је председник САД за премијера независне Црне Горе рекао:

O, он је само цмиздрава пропала кучка.“

Можда бивша Трампова службеница клевеће младу, независну, неправну и недемократску Црну Гору. Можда је после оног цимања Трамп рекао: „Ђе си војводо, не виђесмо се од референдума… У ствари, не, мање је времена прошло… али од уласка Пете црногорске армије у Москву, свакако…“

Сигуран сам да је премијер био спреман да се за част, не своју јер она није ни важна, већ премијерску, и побије док није видео ко стоји иза њега. Тада се гневни поглед који не би смекшао ни да су иза били помирени приморски кланови, да су били Цане и Мило… Добро, претерујем… Не би претворио у снисходљиво обожавање. Напротив.

Али, боље је бити „цмиздрава кучка“ него да Будва буде у Македонији – а Клинтон је тако мислио чак и кад је преспавао у истом граду. Да је упознао неку Будванку не би тако мислио. Знао би да је овај град у Црној Гори и ко га је ослободио 1918. године. Знао би нешто и да је тада, којом срећом, упознао будућег премијера, а шта тачно, мислим да нам је управо пренесено као Трампово мишљење.

А можда овај физички контакт, који није забележен од османских времена – када су наши кнежеви љубили у ногу султане, а изасланике пред калифима правоверних (због лошег искуства из 1389.) гардисти држали за руке – представља велику трауму вековима старе а младе, независне и на коленима, европске а недемократске, Црне Горе. Пре неки дан судиница Станишић послала је на једномесечни притвор двадесетогодишњакињу из Србије која никада није привођена, хапшена ни осуђивана. Нема снимака камера. Адвокат тврди да је иста судиница већ опомињана због непристојног понашања, али јавила се прва суткиња Црне Горе и представница синдиката. Траже заштиту за судије !? Да, биће да је Јелена Станишић била заиста угрожена од студенткиње која се лечи у Црној Гори и то због спора који вреди казне од 90 евра. Најбоље је да малу Сару за коју судиница Станишић тврди да јој је продрмала руку, осуде на свих запрећених пет година робије. Нека им та девојчица плати за све. И што седе као жене (у случају синдикалисткиње као жене и националне мањине) у безутицајном и бесмисленом црногорском судству. Док им Шкаљари и Кавчани парадирају по улицама а рат су извезли у Београд. Јер шта ће Срби у Црној Гори када, што би рекао председник Ђукановић ни у Србији не представљају више од 5% запослених у државној управи и локалној самоуправи?! Не дај боже да неко продрмуса неког функционера Црне Горе а да притом не располаже највећим арсеналом нуклеарног оружја на свету и не носи риђу мачку на ћели.

И док обичан Црногорац не брине да ли ће га неко ухватити за руку и продрмусати је, а још мање су његове бриге да ће морати да се прави како му се то свиђа, ја као обичан Србин у Србији и жртва правосудног система Црне Горе која се бави васпитавањем млађих пунолетника, идем брижан на Ауто-команду у Београду. Носим панцер-шлем, полицијски панцир (који нисам раздужио када сам давне 1994. напуштао касарну у Гњиланима) и натекс наочаре за сунце за које кажу да су отпорне на куршум из неких пиштоља. Шта ћу? Кавчани и Шкаљари су у рату а то значи да је цео Београд бојно поље. Нисам ни мисица из Марбеље, нити сам адвокат, нисам дуго ни био у Котору… Међутим, пре два месеца управо на том месту, усред саобраћајног шпица подигли су у ваздух аутомобил из кога је после на ужас грађана који му нису могли помоћи дуго запомагао раскомадани човек.

То су приоритети. Србија, агресивна безобразница, шаље Црној Гори злочиначке сезонске раднике који се усуђују да прелазе преко избледелог пешачког прелаза и стају на пут бранику моћног аутомобила концептуалне богаташице. А после њих и девојчицу која има два факултета и говори три језика, да дрмуса јадну судиницу. Милоидна Црна Гора шаље нам све саме филмске јунаке: Луку Брација, Бруна Татаљу, Сантина Корлеонеа, Френка Нерија… Они се овде играју али уједно и помажу нашим путарима и здравству да дођу до посла. Чекамо још само да дође и дон Корлеоне.

Само ако настави овако могли би да се случајно помешају филмови. Па да пред Палатом Србија не буде дон Барзини, већ Никола Пашић или бар судија Фалконе.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар