Чедомир Антић: Душко је видео…
понедељак, 29 маја, 2017 у 5:19PM
У политици је важно познавати људе. Ако људи још познају Вас, тим боље… Својевремено је попут вица кружила истинита анегдота о томе како су прваци Туђмановог режима покушавали да се ослоне на ауторитет свог вође који се налазио у дубокој коми. Премијер је тврдио да је „Видео председника…“, а довитљиви прелетач Стјепан Месић, који ће постати други председник Хрватске, добацио је: „Није важно да ли си ти видео њега, већ да ли је он видео тебе…“
Наша политика и историја обилују тим ситуацијама када је неко видео некога. „Пинки је видео Тита“ – била је флоскула која је током социјализма постала подсмешљива. У древна времена то виђење испуњено обожавањем могло је да буде доведено у везу са религијом. Свеци и од Свевишњег изабрани владари ходали су земљом…
Последње три деценије учиниле су да велики значај добију сусрети са америчким и, у мањој мери, руским председницима. Сада већ давне 2009, приликом посете Дмитрија Медведева српској скупштини, увек присебна, лисици подобна Славица Ђукић Дејановић, у то време друга личност републике, задивљено је зурила у свог госта због чега се спотакла о подијум и тако вешто затетурала да не падне, да ту вештину памтимо и данас. У недостатку америчких председника овде су заваривали шахтове и малтретирали људе да не излазе на улицу усред радног дана, када је долазио потпредседник Бајден. Ово је био још већи куриозитет пошто је исти 2002. тврдио да је и Ђинђић „настављач националистичке Милошевићеве политике“.
Пре неколико месеци спремајући се да са њим уђем у телевизијски студио слушао сам Чедомира Јовановића, вођу ЛДП-а, још увек парламентарне партије, како ми објашњава да наше власти узалуд очекују сусрет са председником САД. Тај сусрет треба заслужити, а јасно је које су теме. Вели: „нормализација“ са Косовом, искрена помоћ у стварању независне и функционалне Босне. Дакле, он верује да сусрет са највишим изабраним чиновником америчке државе вреди одрицања од бар 100.000 грађана Србије, 13% територије, резерви угља које ће бити исцрпљене тек негде у 33 веку, милион и двестотине хиљада грађана који би изгубили пуна национална и политичка права, а заједно са њима и дела националног идентитета, Козаре, Градине… Херцеговине – „Св. Саве дедовине“…
Гледао сам немо несрећника и питао се шта ли он то очекује да му председник САД ради приликом сусрета, пошто верујем да новац и привилегије не долазе за време протоколарне посете?
Има нешто лудо у тим српским евроманијакалним политичарима. Туђмана су пар месеци извргивали руглу зато што се 1990. у ходнику срео са Џорџом Бушом Старијим. У то време ишла је реклама за некакав чоколадни намаз са називом „Ципирипи“. Била је то кратка реклама од неколико секунди. Туђмана су подсмешљиво звали „Ципирипи“, али је чињеница да су САД мање од две године касније међу првима признале Хрватску и да су помогле њену агресију на Српску Крајину. Политичари типа Јовановића иду да би дали а не добили… Макар кад је реч о народним интересима.
Али то су Срби и Србија… Црна Гора је другачија. Њу води политичар кога је лако видети, а недавни избори у глобалу показују да би већина грађана волела да им се склони са очију. И не само то… Ђукановић, Марковић и остали, иако немају историјских претеча и узора (Дукљани су им смешни, фашиста се боје, а комуниста стиде – или нешто слично уопште могу да осете, пошто је стид ипак једна узвишена врлина), можда мисле да иду трагом оца српске државе Стефана Немање. Он је истрпео понижење, предао се силном цару Манојлу Комнину и ишао везан у тријумфалној поворци у Цариграду. Само Немања је то учинио за свој народ и државу и знао је да је понижен… Он се сили супротставио и онда изабрао да сâм сноси последице. Ови су од почетка стали уз страну силу против дела грађана своје државе и против братске Србије. Искуства са бившим и садашњим председницима САД нису баш добра по црногорски режим. Српски владари из ових крајева гледали су цареве у очи, бежали из ропства (као краљ Бодин), освајали побеђени поверење (као велики жупан Стефан Немања).
Шта ће једног дана писати историчари о нашем времену? Клинтон је у Црној Гори био почасни гост, па је опет приликом обраћања рекао како је у посети Македонији. Прошле седмице Душко Марковић је као премијер чланице НАТО-а имао прилике да прво осети, па онда види Доналда Трампа. Симпатично ми је било како су неки дукљаноидни медији представили то хватање за раме и гурање као акт блискости… Чињеница је, међутим, да амерички председник није ни погледао ту „блиску“ особу и да чак и кад наш сељак отера коња или магарца ради то са више уважавања и интимности… Али, амерички председник је амерички проблем. Имамо ми овде простака, силеџија и будала на извоз, још нам треба и Трамп… Мене је фасцинирао Душко Марковић. Погледао сам два пута тај снимак. Изненађење и оправдану љутњу је, када је схватио ко га је цимнуо и одгурнуо, заменио снисходљиви, бедни осмех праћен истовремено молећивим и захвалним погледом. Тај снимак показује какав је црногорски премијер човек и од чега је направљен.
Хвала Богу на камерама и снимцима… Ко зна како би он једнога дана у мемоарима представио овај јако важан инцидент који попут пророчанства описује црногорску НАТО- будућност.
Posted by Чедомир Антић
Categories: Текстови и анализе
Vrlo zanimljih tekst sa saljivim tonom a opet opisuje sustinu ovih prostora.