уторак, 1 новембра, 2022 у 7:43AM

Pre dvadeset i dve godine Demokratska opozicija Srbije pobedila je Socijalističku partiju na saveznim predsedničkim, skupštinskim i lokalnim izborima. Bio je to trijumf opozicionog saveza, čije stranke uzete pojedinačno nisu prelazile po 5% narodne podrške, uz diskretno neraspoloženje suseda i vrlo toksičnu podršku SAD i EU koju su počele da dobijaju tek od početka  te 2000. godine. Osvojio je najviše glasova naroda, gotovo za četvrtinu više od bivšeg režima, a predsednički kanidat DOS-a, Vojsialv Koštunica, osvijio je apsolutnu većinu glasova već u prvom krugu. Pobeda je bila još očiglednija na lokalu. U Beogradu je režim izgubio vlast u svim opštinama osim Sopota, a u Skupštini AP Vojvodine sveden je na nekoliko poslanika. Šešelja je na njegovoj izbornoj jedinici, u borbi za mesto odbornika, deklasirao mladić star osamnaest godina. DOS je pobedio u Požarevcu, rodnom Miloševićevom mestu.   

Promena je bila iznenadna, opozicija nije bila spremna za nju. Sve stranke su zajedno imale šezdeset hiljada članova, toliko je SPS imao samo u urabnim opštinama Beograda. Otprilike je toliko mesta trebalo popuniti u državnoj administraciji kada je posle više od pola veka u Srbiji po prvi put zaista promenjena vlast. Politika prethodnog režima je tada prekinuta. Došlo je do pometnje i kad je reč o ranije nedovoljno promišljenoj i institucionalizvanoj nacionalnoj politici. Međutim, režim je suštinski preživeo. Da Miloševića i grupu političara oko njega nije potraživao Haški trinubal, danas bi, pod uslovom da ga je zdravlje podržalo, bez svake sumnje na mestu Ivice Dačića bio upravo ovaj verovatno krepki osamdesetjednogodišnjak – kao jaki potpredsednik vlade ili objediniteljski premijer. DOS su bar jednom trećinom činili dojučerašnji saveznici ili beskrupulozni plaćenici režima. U teškim okolnostima, pod pritiscima, stari se režim prosto prelio u strake DOS-a: demokratska stranka je za prva dva meseca na vlasti utrostručila, a DSS upetostručio članstvo. Pošto su se DS i DSS uz pomoć stranaca ubrzo posvađali, većna naroda je već 2003. počela da glasa za opozicione radikale. SPS i SRS su izvršili sopstvene tranzicije. Prva je podržala ranije protivnike već 2004., a ušla u demokratsku vladu 2008. godine – iste godine kada se bezmalo celokupni SRS zvanično pretvorio u reformsku i proevropsku Srpsku naprednu stranku. Već na sledećim izborima 2012. SNS i SPS stvorili su vladu i do danas se od DOS-ovih stranaka nisu otresli samo Ljajućeve Sandžačke (Socijal)demokratske partije i nesrećnog Vuka Bez stranke Draškovića.

Teška i neodlučna tranzicija koja je u Crnoj Gori započela mukotrpno, posle avgustovskih izbora 2020. godine, srećom do sada nije poprimila karakter efemerne dosističke revolucije u Srbiji. Uprkos lutanjima: nesrećnom regresivnom fenomenu Krivokapića – koga je iznedrila naša mnogostradala crkva (a čovek je zarobljen u vremenu Narodne sloge i saveza četnika i ustaša u Crnoj Gori) – te manjinskoj vladi koju podržava stari režim, lokalni izbori potvrdili su suštinski pad režima. Opozicione partije su podeljene, ali ne kao DOS u Srbiji, već jedno četiri puta manje. One predstavljaju dva naroda, kao i bar tri ideološka pravca, ali zajednička im je želja za uspostavljanjem pravne države, reformama i uspostavi istinske ravnopravnosti narodna u Crnoj Gori, uključujući i srpski.

Nagrada je stigla. Zbir rezultata tokom protekle dve godine održanih lokalnih izbora pokazuje da je opozicioni blok prešao od 51% do podrške od čak 58%. Stranke koje okupljaju srpski narod sa ukupno oko 38%, daleko su prešle broj Srba za koji smo znali da se popisao 2011.  i danas su se približile zbiru režimskih i manjinskih stranaka. Od 2000. do danas broj glasova za političke stranke upravo srpskog naroda povećan je za 700% !

Da su ovi ljudi koji vode stranke DF i Demokrata izašli sa ovim brojem glasova na referendum prema uslovima iz 2006. godine, opstala bi Državna zajednica Srbija i Crna Gora, pošto bi dobili apsolutnu većinu glasova. Svi danas znamo da ta zajednica nije bila niti država niti srpska, pa nam više može biti žao što je Đukanovićevom režimu tada pružena mogućnost da bude „državotvorac“ i da na toj osnovi pokuša da obespravi srpski narod. 

U svakom slučaju, izuzev Bijelog Polja i Bara danas nema opštine u Crnoj Gori gde srpski narod čini više od 10% stanovništva, a ne učestvuje u vlasti.  Tako će biti nastavljen i ubrzan  proces demontiranja režima DPS-a. Posebno, ako jedna većinska i odlučna vlada nastavi borbu protiv kriminala i korupcije započetu od Abazovićevog kabineta. Samo tako je moguće svesti DPS na pravu snagu – malo jaču od današnjeg SNP-a (takvi su danas u Srbiji DS, SRS i DSS –  i to samo zato što nisu razumeli da je nasupilo novo vreme). Nacionalni Crnogorci treba da dobiju svoju stranku, koja će takođe uticati na vlast i štiti prava ove nacije i njen udeo u državi i društvu.

Dok se DPS razmetao šovinizmom, srpske parole bile su pomiriteljske. Posle pobede na lokalnim izborima upravo je u Demokratskom frontu, Andrija Mandić – vođa srpskog naroda u Crnoj Gori – objavio pad DPS-a i pozvao na međusobno priznavanje, toleranciju i pomirenje Srba i Crnogoraca. Ovakav stav, kao i agonija DPS vlasti – koja će sada da doživi i emancipaciju Bošnjaka i Muslimana (čije će stranke postepeno preuzeti većinu njihovih birača u mešovitim sredinama) i uskoro biti najurena iz depolitizovanog sudstva i lokane samouprave, te svedena na šefa države – dovešće možda do estnka svake mogućnosti za opstanak i obnovu najdugotrajnije savremene evropske doktature.  Ostaje samo da demokratski blok pravilno izvede treći i poslednji udar na izborima 2023. godine, potvrdi i poveća većinu u skupštini i pošalje Đukanovića u potpunu opoziciju.

Drago mi je što smo naše neprijatelje u SAD i EU pobedili na njihovom terenu, pod njihovim uslovima. Na izborima u Srpskoj, Crnoj Gori i Srbiji pobedila je volja naroda, uglavnom uprkos onim velikim silama koje su tokom devedesetih godina 20. veka ratovale protiv Srba i njihovih legitimnih prava. Ne tražimo ništa više nego ravnopravnost. Sve što smo menjali od 1990. do danas promenili smo samo zato što su nam ukinuli postojeća prava i učinili nas neravnopravnim.   Ovaj put ne smemo da pogrešimo. Mora se ići do kraja. Nisu krivi ni Crnogorci ni oni koji su glasali za DPS. Zna se ko je kriv. On i njegovi saučesnici moraju biti suđeni i ako sud tako presudi treba da idu u zatvor. Zajednička Crna Gora moguća je samo uz ravnopravnost i pravdu.

Posted by Напредни клуб
Categories: Текстови и анализе