Чедомир Антић: Европа и избори

понедељак, новембар 13th, 2017 у 5:11PM

У јавности Црне Горе и Србије све се ређе спомиње синтагма „европске вредности“. Можда је разлог томе што истих већ неко време нема… Посебно у пракси. Широм „Нове Европе“ (бивша Источна Европа) учврстили су се политичари – Качински, Орбан, Борисов, Ђукановић… – који не само да не маре много за европске вредности већ демократију виде само као средство афирмације, оправдања и декорације.

Неко би могао рећи да сличан тренд постоји и у појединим развијеним демократијама. Зар није Макрон у Француској својом популарношћу одредио изборе за законодавну грану власти и променио идеолошки портрет републике? Зар британски политичари тренутно не воде државу у смеру другачијем од оног који је пре више од годину дана народ утврдио на референдуму? Коначно, зар само политичка традиција, толерантност и недостатак злонамерних а заинтересованих великих сила нису спречили Каталонце у искушење да пут ка независности трасирају средствима (оружаним) косовских Албанаца а шпанског премијера Маријана Рахоја да пође стазом Слободана Милошевића?

Један од доказа такве политичке климе у Европској унији је и недавни позив комесара Јоханеса Хана (чија је дужност да брине о „суседској“ политици и проширењу уније), демократској опозицији Црне Горе да се врати у скупштину. Режиму је поручио да само покуша да „убеди“ опозицију да учини такав корак. Хану није чудно што већина извештаја, како независних тако и установа ЕУ говоре о лошем стању демократских установа, корупцији, недостатку грађанских слобода и равноправости народа у Црној Гори… Он позива опозицију да се врати у скупштину и указује да би даљи бојкот утицао на репутацију државе. Чудно… Ако опозиција није у праву и ако није реч о истинској и легитимној опозицији, зашто би онда њен став утицао на репутацију земље? Посланици Шин фејна у Северној Ирској дуго нису преузимали мандате које су им бирачи редовно поверавали, зато што нису желели да се закуну краљици. Упркос кампањама полицијског насиља и терора не сећам се да је неко у ЕУ рекао да све то руши углед Велике Британије. Питам се, како је могуће да упркос налазима о недостацима изборног процеса, недовољном степену демократије и слабим установама, највиши представници САД и ЕУ увек нађу начина да некако чак и декларативно помогну Ђукановићевом режиму? Да се Ђукановић определио на било који начин за Русе или Кинезе вероватно би прошао као Груевски у Македонији. Он то разумљиво није учинио и сада му овако помажу.

Слично је у Србији. За сада Вучићева власт ради и складу са тежњама Вашингтона и Брисела. Није све то ни брзо ни свеобухватно како би можда неко у САД или ЕУ желео, али до сада, упркос повремених претњи и провокација, ЕУ подноси Вучића па чак и његову јасно антизападну реторику. Од 2012. године у Србији је изборни процес поново под сумњом. Вреће са гласачким материјалом којима су Николић и Вучић парадирали пред камерама никада нису добиле судски епилог. Замерке опозиције после скупштинских избора 2016. и председничких избора ове године по први пут су, после седамнаест година, подстакле хиљаде грађана Београда на вишедневне протесте. Ипак, позив двојице најпопуларнијих српских опозиционих вођа да влада омогући пуну посматрачку мисију ОЕБС-а на предстојећим локалним изборима наишао је на зид одбијања остатка политичке елите. Власт се не оглашава. Владајуће странке, као и део опозиције, критикују овај предлог. Аргументи су многобројни и углавном бесмислени: једни се присећају наоружаних верификатора које је Милошевић пустио на Косово и Метохију уочи напада НАТО, други тврде да претходни избори нису били по сумњом. Посебно је занимљив иступ Чедомира Јовановића. Овај другосрбијанац и политички екстремиста тврди да мисија ОЕБС-а није потребна зато што је реч о „запомагању“ због кога опозицију нико неће разумети озбиљно, посебно када на председничке изборе нису уложени значајнији појединачни приговори.

Јовановић је наравно начелно у праву, међутим избори се не фалисификују само на дан избора. Када је опозиција слаба и разједињена, а то је тако по правилу у државама у којима је власт ауторитарна (у развијеним, стабилним и напредним друштвима постоји баланас између власти и опозиције и честе су смене на власти), онда је дужност других демократија, а посебно паневропских установа да помогну очувању демократије, макар и као посматрачи и сведоци. Не видим зашто би Вучићева власт имала примедбе на посматрачку мисију… Посебно ако немају шта да крију. Изгледа међутим да је управо у изборном процесу један од најважнијих проблема и главни извор ауторитарности, која је у Црној Гори имала непрекинут континуитет, док је у Србији у току процес њене обнове.

Posted by
Categories: Актуелно, Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар