Чедомир Антић: Фигаро, Колашин и Дебаје дел Монтенегро

понедељак, 19 новембра, 2018 у 7:12PM

Питам се, како ли то изгледа? Каква је то сцена када више не тако млад, ни толико леп, од свемоћи и безобразлука распамећен стане поред неког европског достојанственика или председника какве западне државе. Накашље се, намршти, затресе проседом косом, нагне се надоле па почне да говори о борби Русије и Турске за утицај на Балкану. Ако му је мисао на енглеском бар упола јасна као што је на српском… Па додајмо ту и симпатичну говорну ману коју је околина тако упорно имитирала… Можда уважени саговорници помисле да је реч о скривеној камери. Неки маштовитији дошли би и до закључка да је поново почео Хладни рат. Могуће је да ће се упућенијима великодостојник малене, али величанствене, јадранске републике учинити познат. Видели су га негде, по стилу им је познат. Рекли би да је Ескобар – али има коју килу мање. Има шарм Ел Чапа, али висина му демантује тај уважени надимак. Само ће се ретки сетити Дон Анастасија Самозе Дебајеа, ауторитарног председника хладноратовске Никарагве. Е, тај му је мера. И, да видите, има оних који на све не реагују подсмехом или тугом што је од велике европске идеје остала извесна само чињеница да Балкан полако постаје Самозина Централна Америка. Кад је неко шеф једне државе чланице УН његове речи сместа делују важније, мудрије, далекосежније – какве год иначе биле. И природно је да онда угледни француски листе Фигаро од таквог узме интервју.

Наш јунак, сигуран сам да то знате, није тек нека обична нарикача која ће са страница страних новина да оптужује Русију и Турску да желе да владају Балканом и моли ЕУ и САД да не дозволе да им континентално југо-источно полуострво постане „монета за поткусуривање“. Молба ће иначе свакако утицати да не буде онако како је у историји редовно и било. Зна то наш Никарагуа, само његов стварни циљ није баш тако узвишен и геостратешки. Он само жели да остане у џепу у ком се тренутно налази. Да би то постигао мора да буде и разредна тужибаба и локална друкара. И Балкан је, признаје спремно, крив – Македонија, Србија и Босна и Херцеговина. Црна Гора, свакако није фактор нестабилности. Ето: у Хрватској се 20% становништва бунило зато што је обесправљено – њих су протерали; у Македонији се 25% становништва бунило тражећи већа права – њима су дали државу на управу; у Србији је за 17% становништва мало била аутономија какву није имала нити једна национална мањина у Европи – њима су дали независност; у Босни и Херцеговини је 32% становништва у рату одбранило своја права – која сада свим силама покушавају да им одузму. Црна Гора нема те проблеме – обесправила је без рата 34% свог становништва. Мада, било би добро када би могла и да исте протера, као што је то учинила демократска, савезничка и европска Хрватска. И наравно, прешиједник има решење: Македонију разлабавити, Србију осакатити, Босну и Херцеговину притегнути. Црна Гора је у реду. Чак, шта више – све је црња и гора.

Сећам се пре пар година како је Ђукановићев председник Црне Горе Филип Вујановић, говорио на једном форуму поводом двадесетогодишњице Дејтонског споразума. Сажаљевао је Босну и Херцеговину. Каже колико је тамо много нивоа власти, како компликована структура. Није рекао да би све било боље да је земља унитарна и централизована као Црна Гора. Ствари су врло једноставне: погледај где су Срби па их обесправи. Ако су негде имали конститутивност – одузми им, ако су имали некакву аутономију – укини је, ако су негде, некада били у већини прогласи их геноциднима без којих локални Сијукса и Команчи не би чинили 90%, већ 170% становништва. У сваком случају рецепт је јасан. Стабилност не чине солидне институције, смењивост и одрживост демократске власти, она није истински привредни раст, нити равноправност свих мањина какве год оне биле, није ни сигурност живота и имовине. Шта Вас уосталом брига ако су негде ншто веће шансе да Вас дигну у ваздух, прегазе на пешачком прелазу или пошаљу у Спуж зато то сте попреко погледали ДПС-овског судију… Не, не и не. То је небитно. Срби су нестабилност. Стаљин је говорио „нема човека – нема проблема“. Овде имамо посла са „хуманистом и филозофом“, он је проблем Балкана свео на један мали народ без кога се може.

На страницама Фигароа још како-тако и звучи. Самоза Дебаје био је овакав и онакав, али му озбиљност није недостајала. У Колашину, на неуспешном покушају да обележаваући годишњицу једне комунистичке скупштине и оснивања удуржења бораца, корисника и потрошача Народно-ослободилачког рата и антифашизма, Ђукановић није могао да задржи маску озбиљности. Иако је ова скупштина настала на идеологији пасијих гробаља, за које је 1918-та на Балкану била нешто између дечијег рођендана и балета, као што није имала управо никакав легалитет ни легитимитет – прешједник се са говорнице обрушио на Подгоричку скупштину. Говори о некаквој издаји. Он, који је одбацио нацију којој је тврдио да Црногрци историсјки припадају. Партизани и четници су, осталом у почетку у устанку били заједно против, између осталог, управо оне идеологије коју Ђукановићев режим већ двадесет година прецизно и дословно спроводи у Црној Гори.

Некада се причало да у Црној Гори постоји обичај да када Вам се неко обрати са „сердаре“, спремно у одговору адресирате „војводу“. Под Ђукановићем су пропали и ти стари, куртоазни обичаји. Он већину народа назива аветима, а могуће му је одговорити само истином: „Утваро централноамеричка…“.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар