Чедомир Антић: Где је земљица Дукља?

понедељак, 27 априла, 2020 у 11:09AM

Сазнали смо, у другој половини 20. века, да у Црној Гори са нама живе потомци древних Дукљана. Било је то право откриће. Неко је требало да стаса за школу, да проучи школски програм, па да чује за ову малену, али стару земљу. О Дукљи не постоје колективне успомене. Њу не спомиње народна песма. Они који се диче да су им потомци, пронашли су Дукљане код византијских и латинских писаца. Заволели су их, када су замрзели Србе. Чудно је како грађанска и оцидентална, натовска и еуропска Ђукановићева Црна Гора заснива свој идентитет на старој Дукљи. Мало је то. Свега трећина садашње територије и то на југо-западу државе, делом и у данашњој Албанији. Више од половине данашње Црне Горе припадало је по досељавању оној „ужој“ српској држави – Србији.  

Пре стотину година један је црногорски емигрант изјавио је да су Црногорци посебна нација. Нешто раније, аустроугарска окупациона управа је и на покорену Црну Гору применила модел националног затирања, који је у Босни и Херцеговини неуспешно спроводио Бењамин Калај. Забрана српског имена, потискивање писма, прекид везе са осталим српским земљама, стварање новог идентитета… До данас више пута примењен, добро познат рецепт.  За грб и заставу у Босни и Херцеговини су се десет година узалудно распитивали. Већина је прихватала „триколор“, муслимани су, природно, хтели полумесец и звезду, власти у Сарајеву морале су на послетку да потраже у Будиму у Бечу. И нашле су! Грб и боје непостојеће области назване по реци Рами. Читаво столеће касније деца (а и одрасли) би у Босни, Херцеговини и шире, уместо подсмешљивог „не!“ одмеравали десну руку до лакта и „показивали босански грб“. Идеје, међутим, живе дуже него људи, па је Калајев концепт уз помоћ комунистичке уставности до данас добио извесну подршку међу Муслиманима-Бошњацима. Наравно да је исламски идентитет тамо најзначајнији, али онолико од нације колико  је створено засновано је на идејама човека који је, након што је постао колонијални гуверенер Босне и Херцеговине, забранио истоорију Срба коју је лично написао – као субверзивну.

Калај је деведесетих година 19. века радио на стандардизацији Албанског језика. Бугарска научница Теодора Толева је ово пре десетак година  у појединостима у својој запаженој докторској тези. Наравно да Албанци не би постали Срби, да није било деловања Аустроугарске, али им можда не би били оволики непријатељи. Можда не би били национално једниствени и можда би Косово и Северна Албанија у Србији били нешто као Бретања у Француској или Баскија у Шпанији?

 Модел грађења мржње према Србима јасан је и већ виђен. Па зар није „отац домов’не“ Анте Старчевић – пре него што је личном мржњом и безмерном фрустрацијом редефинисао, крајем  средњег века конструисано, „хрватско државно право“ и створио модерни хрватски национализам –  веровао у „Славију, мајку велику“ и покушавао да се запосли на Великој школи у Београду? У молби за запослење је, у вези са познавањем српског језика, навео како је  довољно да каже да је родом из Лике?

Данас, док у појединим балканским државама у највише просветне и културне установе примају необразоване чудаке, какви у Србији таворе на маргини друштва, спремне да конструишу сваки књижевно замисливи заплет како би оправдали нове, шовинистичке и централистичке државе, често у Београду образовани истински научници гледали су да о много чему уопште не пишу. Извори говоре о Србији и земљама које су населили Срби у 9. веку. Ту нема много двојбе. Зато је најлакше ни не спомињати шест српских средњовековиних земаља, ни не расправљати о томе зашто је Константин Порфирогенит споменуо да су Срби населили Неретљанску кнежевину, Захумље и Травунију, али није на исти начин писао за Дукљу. Дукљу која није уједињавала албанске или хрватске, већ управо српске земље. Од прве латиничне историје Црне Горе (објављене у овом веку) до Историјског атласа Босне најлакше је  једноставно прескочити и занемарити ово. Уосталом, зар нису важнији „дукљанских“ стотину од триста година у држави Немањића и наследника? Зар није битније шта је смислио неки црногорски патриота из друге половине 20. века, од црквене традиције, светосавља и Косовског завета?

Мени је јасно да су процеси који су започети са југословенством и комунизмом неповратни. Али, друга је ствар дозволити да се под маском либерализма, демократије и људских права врше шовнистички пројекти асимилације једног народа. Ми смо и данас Срби. Колико год да нас је преостало. Имамо своју историју, традицију, културу и  језик. Имамо и будућност – са другима, као равноправни. Или самостални у некој „Српској земљи“, „Старој Херцеговини“… – баш као и наша браћа у Србији и Српској.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар