Чедомир Антић: Генерација ’99

уторак, април 3rd, 2018 у 5:26PM

Матуранти Гимназије у Даниловграду поново су осветлали образ слободном и слободоумном Човечанству. Њихова честита и велика борба, која показује не само националну свест већ и људску и међугенерацијску солидарнист дирљива је и инспиративна.

Годинама у Даниловграду, попришту једног од тешких злочина које је 1999. без било каквог разлога извршио Северноатлантски савез, матуранти градске гимназије обележавају годишњицу напада НАТО-а на Србију и Црну Гору. Матуранти то не чине из националистичких и било каквих других, политичких разлога. Њихова замисао је човекољубива и миротворна. Да, они пишу Ћирилицу, што мало збуњује будући да су српски језик и писмо у Црној Гори прогоњени, а афирмисан је некакав конструисани и извештачени новоговор базиран на архаизираном наречју. Тако српски језик и Ћирилица дођу као страни језик и дашак космополитизма у једној држави славних традиција и прилично бедне садашње стварност кројене за једног, наопаког човека и групу његових морално извитоперених саучесника.

Какве су то силе које подстичу осамнаестогодишњаке да обележе једно тешко и трагично време? Месеце у којима су снаге Севеноатлантског савеза убијале хиљаде грађана Србије и Црне Горе само да би омогућиле Албанцима са Косова и Метохије да уместо најшире аутономије у Европи, шире од оне коју су икада у миру тражили Срби у Босни и Херцеговини или Хрватској, добију етнички чисту парадржаву. Ти млади људи, ученици и ученице, нису ни рођени у оно доба. У обданишта су пошли када је Ђукановићева хунта већ пошла у отворену сецесију и потпуно рушење историјских темеља идентитета српског и црногорског народа. У основу школу пошли су у условима непоштене, братомрзачке и ратнохушкачке кампање за независност једног режима неосуђених криминалаца и у одела сакривених друмских разбојника. Данас се за студије и потрагу за послом спремају у земљи која служи ратној машини одговорној за велику већину ратова који су током протекле три деценије потресли Свет.

Даниловградски гимназисти су она библијска рука која пише поруку на зиду. Правда ће победити. Слобода ће тријумфовати. Већина грађана Црне Горе, било да су Срби, Црногорци, Бошњаци, Муслимани… Свесни су својих корена. Довољно мудри и способни да сами одреде своју будућност. Каква год она била, они неће бити таоци једног човека и његовог клана. Шта год било у будућности, она не сме бити утемељена на мржњи, а посебно њени трајни темељи не могу бити засновани на систематском забораву.

Шта су урадили даниловградски гимназијалци? Они су изван зграде школе у миру и тишини развили транспатрент на коме је писало: „Генерација ’99 – У инат!“. Носили су и беле мајице на којима је била нацртана и на енглеском потписана мета. Такав поступак матураната изазвао је реакцију директорке школе неке Наташе Латковић. Та јадна и несумњиво јако несрећна особа, која је за педагога колико је и Мило Ђукановић за светитеља (па чак и према параметрима оне лажномоношке и распопске сотонистичке удруге из Подгорице), покушава да застраши ученике гимназије којој је тужним стицајем околности на челу. Тражи од њих да дају исказе зашто су то учинили и ко их је подстакао. У стара времена велики професори су – рецимо у крагујевачкој гимназији или на Универзитету у Београду – стајали пред своје ученике када су у њих биле уперене цеви ватреног оружја нацистичког или комунистичког стрељачког строја. Наши су златни професори држали час када су били спремни да плате највишу цену солидарности заједно са или у име својих ученика. У Ђукановићевој Црној Гори такви примери су ретки али тиме још светлији. Насиље је капиларно а претња трајна. Понуда новца за душу зашећерена и сваки отпор у јавности одавно предстваљен као бесмислен и неинтелигентан.

Када су пре две године, уз песму „Децу ти нећу опростити“, претходни даниловградски великани из школских клупа, бацали папирне авионе, тадашња директорка Славица Павићевић је због тога ни крива, ни дужна, ни умешана сместа пензионисана. Наташа Латковић би радије да испаштају осамнаестогодишњаци него да макар поносним и опрезним ћутањем покаже да је људско биће а не кућна помоћница балканског Норијеге.

Где су сада великани црногорске модерности? Где је слободоумни професор Владо Павићевић? Док су њему у Београду писали реферате, новинске панегирике и уговоре о раду, Срби у Црној Гори пишу изјаве пред дисциплинским комисијама или полицијом. Професорова партија носи име нације у име које неко прогони српску децу, читаву једну генерацију гимназије у општини у којој је наш народ у мањини? Где је барски Бродел, полихистор мастер Милан Шчекић? Пребројава стотине хиљада запаљених кућа и милионе убијених током Божићне побуне? Нема истинске науке без слободе. У Даниловграду и читавој Црној Гори угрожени су права и слободе. Слобода се брани тамо где је руше. Нова генерација сведочи о томе да је слобода ту, близу, да ће доћи нашом храброшћу или протоком времена, када стасају они који се неће мирити са судбином и који ће завредети достојанствен и слободан живот.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар