Чедомир Антић: Идентитет

уторак, 15 септембра, 2020 у 2:08PM

Већ су почели гласови о томе да је победнички демократски блок негде био непринципијелан, да је изневерио бираче, посвађао се… Очекивано. То су све познати трикови режима који губи, а не сме да изведе онај један тенк и криминалце на улицу. Владу треба критковати, посебно демократску, али је то не само нечасно већ и бесмислено чинити пре него што је и формирана.

Не бринем. Знам да jе Ђукановић коначно пропао. Питање је да ли ће ово бити крај само политичке врхушке или коначна демонтажа једног антинародног режима.  Коначна судбина и правда ту зависе од Великих сила, али преузимање власти, доношење и спровођење антиауторитарних и закона против организованог криминала, зависе само од вас, грађана.  

Када један народ тако дуго подноси неправде, када је сегрегиран, прогоњен и систематски обесправљен, као што је случај са српским народом у Црној Гори –  онда је јако тешко његове политичке представнике довести на власт. Подозрење које је седамдесет и пет година ширио режим, деле многи његови бивши бирачи, отпали савезници, али и друге мањине, суседи и Велике силе.  Зато је данас уставност и законитост најважнији национални циљ српског народа у Црној Гори. Споровођење Устава из 2007. значи равноправност српског народа, његовог писма, језика и културе, сразмерну заступљеност Срба у државним установама и право на удео у идентитетским законима. Циљ је и укидање дискриминаторске праксе чији су најбољи примери Закон о слободи вероисповести и Закон о држављанству. Шовинисти и ауторитарни типови, експоненти пропалог режима, ће наравно дуго говорити о четницима и теократској држави. Ми ћемо пак узвратити захтевима за одбрану уставности и законитости. Немојте сумњати, победили смо и опет ћемо. Они су успели да успоставе своју дистопијску, усташоидну параджаву управо на поделама међу грађанима Црне Горе, међу њеним народима, али и међу самим Србима. Тако су обесправили 63% становника Црне Горе који су 2003. говорили српски језик. Тако су и постигли да народ који је чинио најмање трећину становништва у потпуности лише свих колективних права.        

Искрено, можда нас је та наша подељеност, потекла из многих историјских узрока старијих од Југославије и комунизма, али пре свега индукована у време социјалистичке југословенске државности, донекле и спасила. Замислимо да је било другачије. Да смо после 1945. градили демократску југословенску федерацију. Оптерећени мегаломанијама и југословенством ми би из Београда водили „велику политику“ остављајући српски народ у Црној Гори домаћим властодоршцима. Све би се завршило као у Аустрији и Швајцарској. Без сумње, већина становника тамо су Немци, нико не говори о аустријском или швајцарском језику, не измишљају „аустријске“ владаре из времена Октавијана Августа… Само, данас у Аустрији (која је била један од бастиона Немаства, до 1871. и његово средиште, а да не спомињем тужну статистику према којој је њено становништво чинило 7% грађана Трећег рајха а дало 50% оптужених ратних злочинаца), свега око 18% грађана верују да су Немци, а свега њих 1-2% види СР Немачку као националну матицу. Тако би било и  у Црној Гори, само да су комунисти мислили да за неки процес треба више од пет година, а Мило Ђукановић био спреман да изгради нешто на истинским историјским традицијама и у складу са законима и демократком процедуром.

На другој страни, то наше нејединство, национална неинтегрисаност – где Срби чине 51% ако их питате за Косово и Василија Остршког, 34% ако их питате за нацију, а 18% када одговарају шта им је Србија – учинило је да многе битке у којима смо до сада били у праву, на послетку ипак изгубимо. Модел је увек исти: преко југословенства се гаси српство. Сетимо се јавне расправе око заставе Републике Црне Горе 1993.-1994. године. Расправа између историјски једине заставе Црне Горе – српске тробојке – и алај барјака који би требало да се разликује од српског наслеђа, довела је до подела у ДПС-у. Трули компромис је био измишљена тиркизна боја уместо плаве и застава продужена са два на шест метара. Био је то почетак, застава заједничке државе од тада је могла бити или југословенска или четворобојка(!); а то су предлагали они који су били за заједничку државу. Природно је да је из таквог „компромиса“ после изашла црвена застава са пожутелим, уместо белим, орлом Немањића.

Грб СР Црне Горе садржао је у себи српску заставу (државну заставу Црне Горе) и капелу на Ловћену. Наше нејединство учинило је да оба нестану. Данас треба да мислимо о томе. Посебно када потписујемо споразуме коалиције – чију већину чинимо ми – при чему постоји примерак на немачком, али не и на Ћирилици.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар