понедељак, 28 маја, 2018 у 4:18PM

Црна Гора је обележила дванаест година од успоставе независности. Пажљиво сам пратио дан прославе и сада ми се чини да је невероватно да су вести о изјавама косовских политичара о Црној Гори на самом врху по значају, и то како код уредништава медија тако и према рејтингу разних информативних портала и интернетских претраживача. Да ли је могуће да куртоазна оцена Баџета Пацолија о пријатељству и добросуседству или дирљива изјава Хашима Тачија коме је „Црна Гора инспирација“, могу да потисну бројне честитке из САД, ЕУ, Руске Федерације, НР Кине…? Дванаест година након независности Црна Гора одбацила „Косовски завет“, потом је ушла у Северноатлански савез, њено становништво је све малобројније, спољни дуг је за 400% виши него пре 2006. године… Уместо радикалних промена које су увек повољне, богате и динамичне године након успостављања независности могле да учине временом у коме би Црна Гора заиста постала држава слична Луксембургу, Ђукановићев режим је гледао само да по сваку цену учврсти и овековечи своју самовласт. Ми данас нисмо сигурни да ли ће држава која не може да успостави границу са „пријатељским“ Косовом и која је доживела да у Улцињу бирају „Мис Албаније“, бити прва балканска земља која ће ступити у, од Софијског самита реално све даљу, Европску унију или ће бити део неког наметнутног рата… Демократија је стална промена на боље, процедура која омогућава власт народне већине и афирмацију свих мањина, она свакако није еликсир дуговечности најмлађих кумровечких диносауруса.

У једном у савременој Црној Гори постоји непрекинута вертикала. Пре четрнаест година ту је убијен Душко Јовановић, новинар и власник тиражног опозиционог дневника, суђење је три пута враћано на почетак, пресуда је сумњива, главни извршилац никада није ухапшен, ни оптужен, ни суђен… У држави у којој је један бивши, дугогодишњи, градоначелник, из жбуња вребао да насрне на новинара, у којој су пре неки дан напали новинарку Вијести Оливеру Лакић, сасвим је природно да злочини према новинарима – тим браниоцима демократије – не буду расветљени. Природно је и да у НАТО – Црној Гори не буде демократије. Демократија би врло брзо свргнула садашње властодршце. Политика би се временом мењала, а не би била део списка жеља и интереса једне групице властодржаца којима су свети само новац и моћ. Када би Црна Гора била демократска временом би јој понудили место које јој припада у европској породици народа. Не би се она нудила и то на овако сраман и несрећан начин.

Треба међутим рећи да је Црна Гора, коју води и оличава Ђукановићев режим, ипак некакав узор и инспирација. И то не само џејмсбондовским негативцима, разним „Змијама“ и „Бљејк Карингтонима“ у покрајини, чији народ вековима служи само најјачег међу светским негативницма где је измишљено славно име Тонибљер (Пљаку), отетој уз помоћ најмоћнијег, злочиначког, војног савеза. Ђукановићева Црна Гора утиче значајно и на Вучићеву Србију. Некада давно, 1997. године, група политичких игнораната, евроманијачких незналица, киоск-демократа (пошто су приликом првог доласка на власт прво крали новац дајући дозволе за кисок-продавнице) из Београда помислила је да им је Ђукановић савезник у свргавању његовог политичког родитеља Слободана Милошевића. Донели су му савремену изборну кампању и неколико трикова који могу да прођу код странаца са Запада. Он им је вратио тако што је уместо против Милошевића устао против Србије, и то чим је обновила демократију. Сада када су иста жута магарад омогућила сличну транзицију српских радикала у евро-напредњаке, Ђукановић им је вратио услугу. Послао је назад, настајућем Вучићевом режиму „ноухау“ и пар мрачњака који су Србију већ неколико пута јако усрећили. Тако смо у Србији пре две године имали прилику да гледамо изложбу „Нецензурисане лажи“ у којој су представљене насловне странице свих медија на било који начин препознатих као нережимских. Тако се догодило да ту заврше и насловне стране медија који нису критични према властима и преносе истинит и проверљив податак, али пошто није реч о Информеру, Ало! или Пинку, за њих нема милости. Када је Ђукановић пре неколико година за убиство Душка Јовановића оптужио бившег српског премијера и председника СР Југославије Војислава Коштуницу, нити је имао доказа нити је та изјава наишла на занимање суда или макар српске дипломатије. Исто тако и сада Вучић на наизглед узгредно питање новинарке Пинка у „међународну банду“ смешта једног од вођа српске опозиције и бившег шефа дипломатије, само зато што је објављено да су двојица бивших министара спољних послова страних држава негде у САД ухапшени (један је сместа и ослобођен, али зар је то важно) последицом оптужбе за корупцију.

Ако по нечему савремена Црна Гора и уђе у светску историју биће то по извозу Ђукановића у земље региона. Само када би могли да га потпуно извезу. Албанцима на Косову би после „Змије“, „Султана“ и „Смајљија“ могао да буде добра спона са генерацијама Тонибљера (свакако боља него што је њима био можда Адољфхитљер)… Што се тиче Србије… овде тиране обарамо, можда касно, али увек.

Posted by Чедомир Антић
Categories: Ставови, Текстови и анализе