Чедомир Антић: Интернационализација

понедељак, 8 маја, 2017 у 3:23PM

Интернационализација“ је кључна реч црногорске историје. Да није било америчке, британске и немачке политике против Срба и Србије, Мило Ђукановић био би познати бизнисмен у Београду или председник једне федералне јединице крње Југославије. По сопственом избору. Будући да је реч о човеку чија је висока интелигенција обрнутосразмерна његовом моралу, сигуран сам да би надбулатовићио свог претходника и остао „веран и добар друг“ (а то је стајало и у првој заклетви коју смо сви ми, мало старији, и полагали када нам је било свега седам година).

Притисак из иностранства је постојао. Било је и унутрашњих проблема са ментором који је све више губио осећај за реалност, што је у збиру са његовим бездушним прагматизмон давало монструма као резултат. Још када су понудили помоћ у том сукобу, па у признавању независности. А на то и општу амнестију: под условом два – три муцава извињења и заклињања (типа „„то нијесмо били „ми“, већ смо „ми“ онда били „они““); безпоследичног појављивања пред италијанским судом и апсолутне послушности у спољној политици. А за узврат добијена је пуна подршка, неко време друга највећа помоћ по глави становника (после Израела) у свету.

Да ли би Ђукановићева Црна Гора стекла независност да није било те подршке, рата против Србије, страних посредника који су правили немогућу Државну заједницу Србија и Црна Гора или без европског Лајчака и београдског Цесида? Истина је да од Милошевићеве и Кардељеве Југославије као темеља ми Срби нисмо могли да добијемо ништа добро. Међутим такође чињеница је да без међународне помоћи и дозволе српски народ у Црној Гори не би био обесправљен.

Један од коментатора на сајту мрзитељске регионалне телевизије пита која су то права Србима оспорена. Оспорено је, много више права него Албанцима у Милошевићевој Србији. Чине 34% становништва Црне Горе и мање од 8% запослених у свим установа државне управе и локалне самоуправе – рачунајући домаре, куварице, чистаче… Албанци су чинили 17% становништва и били су сразмерно заступљени. Милошевић их није терао из установа осим можда медија и полиције (одакле је у читавој Србији отерао све који нису били чланови СПС-а). Ја сам служио војску 1993/1994. у Гњилану и сећам се „прогоњених“ лекара Албанаца који су у болници чинили више од 50% кадра, а у општини је њихов народ чинио око 60% становништва.

Поред политичке обесправљености, Срби трпе и државне покушаје асимилације. Наш језик и писмо избачени су из просвете и културе. Према сумњивом попису из 2011. српској култури припада више од половине грађана Црне Горе. Додајмо ту кампање обесправљивања православне цркве, званичне изливе шовинистичке мржње према свему што је српско, подршке српским прогонитељима и мрзитељима на Косову, у Хрватској, Федерацији БиХ…

Срба у Црној Гори сразмерно има више него Албанца у Македонији. За разлику од ових, број Срба у Црној Гори непрекидно опада. Срби не уживају ни делић права која Албанци уживају у Црној Гори. Посебно кад је реч о политици. У Македонији је немогуће основати владу ако је не подржава не „нека албанска странка“, већ најпопуларнија међу албанским странкама.

Питање демократизације ове државе – која је од стране албанског, бошњачког и хрватског национализма, те од америчког империјализма, дугорочно препуштена тиранији и злоупотребама једног човека – зато је остављено остварењу права српског народа и успостави демократске равнотеже која мора да постоји у свакој модерној и успешној држави. Не треба имати илузије: САД, Британија и Немачка неће издати свог балканског Норијегу, макар све док траје нови Хладни рат. На њих и њихову праведност не вреди рачунати. Ипак, ове државе не заступају само силу и интерес. У њима макар владају уставност и правда. Треба обавестити све независне установе широм Европе и Света о неправдама које трпе Срби у Црној Гори. За почетак, Србија мора да заштити сопствене интересе. Србија не сме да има владу која се братими са шовинистима који обесправљују њен народ. Треба успоставити реципроцитет и као један од приоритета спољне политике уврстити успоставу равноправности за српски народ у Црној Гори.

Србија је много изгубила током деведесетих година прошлог века. Ипак, створили смо Српску и Српску Крајину и бранили смо их упркос најтежим санкцијама у историји Човечанства (које су трајале пуних осам година) и војном нападу најмоћнијег војног савеза на свету. Изгубили смо много – Српску Крајину, Косово и Метохију али нешто смо и сачували. Одбранили смо понос, достојанство и Републику Српску. Највећи наш губитак није прогон народа Крајине, јер бранили смо се докле год смо могли упркос свему па и издаји. Наш највећи губитак је обесправљивање Срба у Црној Гори до кога не би дошло да су српске власти виделе у Ђукановићу оно што јесте, уместо партнера и саучесника. Зато је буђење Србије пола те неопходне интернационационализације.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар