Чедомир Антић: Изручење народа

петак, 15 марта, 2019 у 2:02PM

Најважнија вест у 2019-ој години: „Британија и Црна Гора потписале су нови уговор о изручењу. Тиме су допуниле међународне конвенције, олакшале сарадњу, исказале међусобно поверење у правосудне системе друге државе.“ Сада Мило Ђукановић може да одахне. Још када би испоручили Душка Кнежевића, па сви виде како не иде да се мафија издаје… Нико више неће смети да се буни. Мило Ђукановић ће на власти дочекати шездесете године овог века, уколико га Душко Марковић не отрује (како је и ред у источњачким деспотијама приликом смене генерација). Једнога дана млади осамдесетогодшњак Блажо, тужно ће ићи за саркофагом у коме је балсамовано тело дукљанксог фараона, славнијег, дуговечнијег, заслужнијег, европескијег и демократскијег од све тројице првих Рамесида. Недавно су у Ирак упућена двојица црногорских војника. То је тријумф већи од битке код Кадеша коју је пре 32 века добио један од Рамзеса. Одлазак црногорских гренадира на Балтик, успех је, пак, који се у нашим крајевима не памти од одласка хрватске легије на Стаљинград. Посебно је дирљиво, како је ту малобројну дружину, коју ће опевати народна поезија, топло обукла црногорска држава. За само сто хиљада евра накнадног трошка. Па то је јефтиније од оног сата што њиме парадира гладница која обавља фунцију диктатора Црне Горе. Има сигурно режимлија који на љубавницу-манекенку потроше више новца када је воде у Италију. Али, то је црногорска војска – скромна, победничка.   

Прошле седмице у Погорици су одржане највеће народне  демонстрације, кажу да већих није било у историји окупљања у овом граду. Још само кад би могао народ да се изручи некој страној установи. Можда некаквом логору? Кад ти будаласти Црногорци, Срби, Муслимани, Бошњаци… баш ништа не разумеју. Све треба да се мења, само Мило и његови саучесници из удруженог злочиначког и криминалног подухвата треба да остану исти, петрификовани, прави диносауруси. Црна Гора ће у Европи бити не само еколошка држава, него један велики политички фосил, Парк из доба Јуре. А да буде тако, побринуће се организатори контрамитинга, који ће против народа и Србије бити организован на дан почетка НАТО агресије на наше земље. Машала, радујте се смрти дванаесторо деце и стараца у Црној Гори. Вредело је, ДПС-изродима.

Зна се како пролазе диктатори са контрамитинзима. Гадафи, Милошевић, Мубарак… Ђукановић није спреман да се одрекне власти, нити да лиши сина макар једне мини хидро-централе, ни брата јеног евра из банке, ни сестру од стрица… Да не набрајамо. Није спреман ни он да се одрекне свега оног доброг што је за себе и у своју корист отео грађанима. Али је спреман да иде у коалицију са онима који негирају све вредости које је Црна Гора тако неискрено прокламовала. Тузи су постали општина. Незахвални бирачи су већину дали партијама које се залажу за национално уједињење свих Албанаца. На прослави, која је више симболизовала пораз ДПС-а, окупљени су кицали тзв. „Ослободилачкој војсци Косова“. Реч је о организацији која је отела и погубила најмање 500 Срба и Црногораца, учествовала у убиству још 940. У миру је постављала бомбе под цивилне аутобусе. Умешана је у вађење органа отетима. Као и у убиство 250 Албанаца од којих многи нису сарађивали са Србијом. Једни су били богати, други другачије мислили или једноставно нису били по вољи особама под надимцима „Змија“, „Реми“; „Султан“, „Нациста“…  

Ђукановић је дакле за сада успео. Отарасио се војске, умирио је Британце, можда се дочепа и Душка Кнежевића, придобио је Албанце тако што је радио против интереса већине грађана Црне Горе. И мада у Вашингтону награђују рањену подгоричку новинарку, као да је из Авганистана, он је потпуно самоуверен. Али зар није та самоувереност нешто што иначе краси безаконике. Кажу да је последња утеха тирана да њихови непријатељи „неће хтети, неће смети“. Тако је мислио Ђукановићев политички деда-стриц Николае Чаушеску. Ишао је на намештене изборе, држао митинге, путовао у Кину. Мислио је да је власт тек пред њим. Поручивао је незадовољницима да ће режим пасти када на тополи буду родиле крушке. А онда је једног дана народ устао, војска је пришла грађанима, а на тополе је неко закачио зреле плодове крушке. Упркос НАТО-у, без обзира на могуће изручење из Британије, насупрот Албанцима и свима другима који у несрећи Црногораца и Срба виде своје интересе… Народ ће једног дана рећи своје. Било би добро да тада не буде немилих сцена, да судови раде добро и поштено, да нема освете. Можда би било корисно да Ђукановић већ сада погледа каталог земаља које примају избегле диктаторе. Британију не препоручујем и то не зато што би могла да га изручи, већ зато што је у политичкој филозфији њених влада да непријатеље купују, а савезнике продају. Посебно ако су подлаци и криминалци. 

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар